Nakon što je godinu dana živeo bez prihoda, spasila ga je prijateljica Mira Banjac koja ga je hranila i brinula o njemu.
Mika Antić umro je sa zlatnim prahom na rukama, a na sahrani, kojoj je prisustvovalo više od 10.000 ljudi, njegova poslednja želja bila je odsustvo govora i konvencija.
Pesnik, slikar, reditelj i čovek koji je od života pravio magiju, Miroslav Mika Antić, preminuo je na današnji dan pre tačno 40 godina. Njegovi stihovi iz "Plavog čuperka" i "Besmrtne pesme" žive i danas, ali njegov put do večnosti bio je posut i trnjem i zlatnim prahom.
Mika Antić je tokom života drugovao sa mnogim velikanima, a još u školskoj klupi u Kikindi sedeo je sa Jovanom Ćirilovim. Njegovi bliski prijatelji bili su i Momo Kapor, Arsen Dedić i Zuko Džumhur. Ipak, jedna želja ostala mu je neostvarena – da izgradi odnos sa našim nobelovcem Ivom Andrićem.
Kako se tada pričalo, Andrić nije želeo ni da čuje za njega, verovatno zbog Mikinog boemskog načina života koji se kosio sa nobelovčevom "kancelarijskom prirodom" i asketizmom. Jednom prilikom u Aranđelovcu, jugoslovenski reprezentativci u džudou zamolili su Miku da posreduje kako bi se slikali sa Andrićem koji je večerao u izolovanom salonu, ali je pisac to glatko odbio.
Živeo 12 meseci bez dinara, spasila ga Mira Banjac
Pre nego što je stekao slavu, Antić je radio razne poslove, od mornara do radnika u lutkarskom pozorištu, a novinarski zanat pekao je u "Dnevniku". Njegov život u Novom Sadu obeležili su teški trenuci. Nakon razvoda od prve supruge Bube, podigao je platu za godinu dana unapred kako bi isplatio brakorazvodnu parnicu, zbog čega je celih 12 meseci živeo bez ikakvih redovnih primanja.
U tim trenucima teške nemaštine, o njemu je brinula slavna glumica Mira Banjac, kod koje je odazio na ručak, a koja mu je poklanjala i garderobu. Uprkos svemu, Mika se nikada nije jadao svojoj porodici.
Svetlucave šake na odru i poslednja želja
Antić je preminuo 24. juna 1986. godine u bašti svoje kuće u Novom Sadu, i to na dan kada je primio Avnojevsku nagradu. Prethodno je oboleo od raka vilice, zbog čega su mu hirurzi odstranili deo jezika, što je kao pesnik izuzetno teško podneo.
U svojim poslednjim danima, gotovo fanatično je slikao suncokrete "boje sunca", mešajući oker sa zlatnim prahom. Zbog toga je umro sa zlatom na rukama, koje nije moglo da se ispere, pa je na odru ležao sa šakama koje su svetlucale.
Poslednja želja ovog nepopravljivog boema, ispisana njegovom rukom na papiru, bila je da ga poštede suvišnih konvencija na sahrani.
– Kad me budu iznosili, neka pročitaju "Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira "Pirav manga korkoro". Niko ne sme da mi drži govor – ostavio je Mika u amanet.
Koliko je bio voljen i cenjen u narodu, najbolje svedoči podatak da ga je na večni počinak ispratilo više od 10.000 ljudi.
