Brza potrošnja novca, luksuzan život bez granica i alkoholizam doveli su ga do bankrota i ulice.
Nakon gubitka roditelja i potpune izolacije, suočio se sa mračnim mislima, ali ga je spasila podrška slučajnih ljudi i prijatelja.
Nikola Vranić nekada je dobijao aplauze nastupajući na daskama Pozorišta na Terazijama, poticao je iz ugledne porodice i uživao u potpuno bezbrižnom životu, a danas već gotovo sedam godina preživljava kao beskućnik na ulicama Beograda. Njegova životna priča je dramatičan dokaz o tome kako se luksuz preko noći može pretvoriti u borbu za goli opstanak zbog niza loših životnih odluka.
Nikola je odrastao uz veoma obrazovane roditelje, majku profesorku i oca geofizičara, uz koje je mnogo putovao, letujući u Italiji i zimujući u Švajcarskoj. Sunovrat je počeo kada su roditelji prodali veliki stan na Novom Beogradu i dali mu oko 50.000 evra u gotovini na ruke kako bi se osamostalio. Međutim, on nije umeo da raspolaže novcem. Njegovom bankrotu doprinela je i veza sa devojkom iz bogate porodice, odsustvo granica u trošenju, kao i problem sa alkoholom u koji je zapao nakon očeve smrti.
- Za 16 meseci ja sam potrošio oko 50.000 evra. Kako? Odlučio sam prvo da iznajmim neki luksuzni stan u Beogradu, ali da bude prazan. Tu sam kupio neki muzički uređaj, opremio sve da bude top... Jednu kiriju nisam platio i ja sam završio na ulici.
- Išao sam s prijateljima u Crnu Goru jer nam se jeo banana frape, a onda nam dosadi more, pa odemo na Žabljak. Ako sam hteo pastu, išao sam u Italiju, i sve tako. Pio sam umereno i kvalitetno. Hranio se po dobrim restoranima".
Prva noć na ulici i misli o najgorem
Kada je shvatio da je ostao bez ičega, Nikola se suočio sa izuzetno mračnim trenucima. Iako su mu prijatelji i rodbina u početku pomagali, oni nisu mogli stalno da ga finansiraju, zbog čega je prve dane na ulici provodio u gladovanju i na ivici provalije.
- Moj plan je bio da, kada potrošim tih 50.000, odem na most. Nemam porodicu, izgubio sam moje, nemam ženu, ni decu... Nema smisla živeti. Otišao sam na most i gledao u vodu - rekao je Nikola i objasnio da ga je spasio slučajni prolaznik, kao i prijateljica koja ga je odvela na ručak i „dala 7-8 dobrih razloga zašto treba živeti".
- Bilo je perioda kad nisam jeo po 3-4 dana. Ušao bih u pekaru i pitao da li imaju neko pecivo da je ostalo od juče. Ima dobrih ljudi, daju".
Tiho dostojanstvo i lekcije sa beogradskog asfalta
Iako je njegovo otmeno odelo zamenjeno iznošenom garderobom, a zapuštena kosa i neobrijana brada odaju iscrpljenost, Nikola po beogradskim ulicama i dalje šeta sa osmehom, trudeći se da zadrži svoje tiho dostojanstvo. Godine provedene na asfaltu su ga promenile, a iz svoje sudbine izvukao je važne pouke.
- Smatram da ljudi zaista treba dosta da čitaju. Zato ima kultnih romana. Da idu u pozorišta i da imaju pored sebe osobu koja ih razume, to je veoma bitno. Da ne budu sami. Samoća ubija. Samoća definitivno urušava čoveka i onda mu se javljaju crne misli".
