"POSLE MESEC DANA U HIPERBARIČNOJ KOMORI SAM 10 GODINA MLAĐA" Snežana Savić isprozivala javne ličnosti zbog operacija: "Nosevi su im kao Majkl Džeksonu" (VIDEO)

Više od pet decenija Snežana Savić traje na sceni, ali tek u poslednjim godinama, kako sama kaže, igra svoje najzrelije uloge. Publiku je posebno iznenadila i osvojila tumačenjem Jovanke Broz, koje su kritičari ocenili kao krunu njene karijere.

Od pozorišnih dasaka i kultnih televizijskih likova, preko muzike koja je obeležila jedno vreme, njen put nije bio pravolinijski, ali je uvek bio autentičan.

"Za neke uloge sam zakasnila"

Pred izlazak na scenu Ateljea 212 gde igra predstavu “Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo”, Snežana govori o glumi kao sudbini, o ljubavima i iluzijama, o porodici, odrastanju i svetu koji se menja brže nego što smo spremni da priznamo.

U poslednje vreme glumica se vratila jednoj od svojih najvećih ljubavi – pozorištu. Govoreći o tom povratku, ne krije koliko joj je scena nedostajala.

- Pozorište mi je uvek puno nedostajalo, ali sticaj okolnosti je bio takav da nije bilo vremena. Ne kažem da nije bilo ponuda, bilo je jako lepih ponuda za pozorište i za neke klasike i za uloge koje nijedan glumac ne bi odbio. Ali okolnosti su bile takve da sam ja bila na putu, i po Americi, na turneji, ili nisam bila tu zbog snimanja neke serije i jednostavno mi se to nije uklapalo. Tako da sam za neke uloge zakasnila. Ali dobro, ima toliko toga, može da se igra. Glumac nikad nije toliko star da ne može za njega nešto zanimljivo da se nađe - ističe za “Blic” Snežana Savić.

Iza nje je izuzetno uspešna karijera koja traje više od pet decenija, sa brojnim televizijskim ulogama, naročito u serijama Siniše Pavića – „Bolji život“, „Srećni ljudi“ i „Porodično blago“. Kada govori o likovima Nine, Maline i Rajne i o tome koja joj je uloga možda „najviše legla“, glumica ne pravi razlike.

- Strašno volim da se transformišem i da budem različita. Ne bih volela da me, a pokušavali su uvek, stave u neki žanr zavodnice, lepotice, dame, gospođe. Međutim, recimo, Rajna je bila potpuno žena iz naroda, koja je tako dobro prošla. Glumac po defoltu treba uvek da bude što različitiji, naravno, i u žanrovima i u ulogama koje tumači, jer to je zadatak svakog glumca, da napravi dobru transformaciju koja će da se zapamti, da bude upečatljiva, sugestivna i da joj se veruje.

Iako je uspela da izbegne ukalupljivanje, činjenica je da je oduvek važila, i danas važi, za jednu od najlepših glumica nekadašnje Jugoslavije i Srbije. Na pitanje koliko joj je taj fizički izgled pomogao, a koliko odmogao u karijeri, Snežana odgovara otvoreno.

- Taj fizički izgled je u svakom slučaju jedna pozitivna stvar, onako, da vas prime, ali nema nikakve garancije da ćete tu ostati i da ćete biti prihvaćeni. Naprotiv, uvek postoji ono: “A da vidimo sada da li tu ima nečega što vredi ili je to samo izgled, samo ono što se dobija, što je Božji dar, što nema nikakve veze sa vašim zaslugama.” Tako da ima tu dosta i nekih prepreka da se napravi nešto što će vas kvalifikovati kao nekoga ko dobro radi svoj posao.

"Predlagali su mi da idem na Evroviziju"

Tokom karijere imala je priliku da igra i likove koji su daleko od lepote i glamura, a jednu takvu ulogu posebno izdvaja.

- Ja sam igrala Petriju i to je moja prva uloga, diplomska predstava. Tada još nije bila izašla knjiga Dragoslava Mihailovića, kada je moja profesorka Ognjenka Milićević iz “Književnih novina” sačinila scenario za monodramu “Petrijin venac”, i Mira Trailović me je odmah ponudila da to igram u Ateljeu 212. Igrala sam to četiri godine. Tada sam bila potpuno seljanka, sa maramom, bez šminke, još sam se postarila da izgledam što starije. A bila sam mlada glumica, tek izašla sa Akademije. Diplomirala sam tom predstavom. Ali kostim je mnogo doprineo tome da sve izgleda uverljivo u toj ulozi.

Jedna od prelomnih tačaka u njenom životu i karijeri bila je i naslovna uloga u „Koštani“, koju je dobila još na četvrtoj godini Akademije.

- Dobro ste to zapazili, zato što je ona inicirala moje kasnije odsustvo od prvobitne profesije i osnovne vokacije, i po školi i po svemu. U toj predstavi su me zapazili i zvali za razne muzičke emisije, šou-programe, nudili mi da snimam ploče. Čak mi je Aca Korać, koji mi je napravio veliki hit “Tri poljupca hoću ja”, predlagao da idem na Evroviziju. Ja sam mu rekla:”Aco, ja sam toliki tremaroš, nema šanse da bih ja to mogla psihološki da iznesem.” Tako da sam puno radila, snimila dosta ploča i ostale su neke pesme koje ljudi i danas vole. Ljudi vole da me čuju i s te strane priče, ne samo kao glumicu nego i kao pevačicu. Vole neke moje pesme. Sad su počeli toliko da me zovu za razne zabave, ali ja sam u velikoj dilemi da li to uopšte više da prihvatam ili da se opredelim samo za koncerte. Ako je koncert, ako je dvorana, scena, onda može i neko ko ima taj staž i te godine da otpeva nekoliko pesama elegantno, fino i da ode kući.

Razmišljanja o solističkom koncertu ili eventualnom albumu sa najvećim hitovima nisu joj strana, ali ambicije u tom pravcu nikada nisu bile presudne.

- Ostale su brojne pesme koje su ljudi zapamtili. Nikada nisam razmišljala o solističkom koncertu, nikada nisam imala tu ambiciju da pravim neku veliku pevačku karijeru. Zadovoljavala sam se tim angažmanima, susretima sa publikom i tim feedbackom koji sam od publike dobijala.

Pre nekoliko godina Snežana je iznenadila gledaoce ulogom Jovanke Broz, a kritika je saglasna da joj je upravo ta rola u poslednjim godinama najviše „legla“ i da predstavlja krunu njene karijere u tom periodu. Govoreći o reakcijama koje je dobila, Snežana to prihvata sa zahvalnošću i ponosom.

- Zaista su kritike bile fenomenalne. Bila sam ponosna na te epitete, “maestralna” i slično. Čak su i na HRT-u, u Dnevniku, to ishvalili do neba. Gospodin Aleksić, koji je ambasador, nećak Jovanke Broz, sin njene pokojne sestre Zore, lično mi se javio, da mi izrazi svoje divljenje. On je fasciniran, jer je odrastao sa tetkom. Tako da sam dobila mnogo komplimenata i zaista, eto, neskromno, ponosna sam na tu ulogu. Mislim da mi je to najzrelija uloga u karijeri.

Još ranije pominjala je ideju da uradi monodramu o Jovanki Broz, ali ta zamisao i dalje ostaje otvorena mogućnost.

- Bilo je ponuda, bilo ih je dosta za monodramu. A ja sam rekla, ma ko će monodrame više da gleda? U stvari, ja sam malo lenj čovek po prirodi. Mene mrzi da se samo nešto mučim, nego bih volela da to bude duo, da bude neko ko igra Tita, pa da mi to bude lakše. Ne znam, ko zna šta će biti. Ja uvek čekam neki novi izazov, nešto što nisam radila, nešto što će mi biti zanimljivije.

Priseća se i trenutka kada je videla Tita i Jovanku.

- Ja sam recitovala na Titovom rođendanu. Mislim, već je bio star, pred odlazak, pred završetak njegovog života. Proslava je bila recital, upriličen u Domu sindikata. Svi smo bili po ključu – Srbija, Makedonija, Slovenija, Hrvatska, glumci iz svih republika. Belović je napravio taj recital. Tada sam videla Tita sa scene i Jovanku, ali je nikada nisam lično upoznala.

Govoreći o sebi, Snežana priznaje da se njen temperament vremenom menjao.

- Kao mlada bila sam drska i drčna, a sada sam onako... Umem i dalje da imam ta neka iskakanja u temperamentu, koji ponekad može da ispolji neki iskorak iz te nazovimo je mirnoće ili ponašanja koje je umiveno i odmereno.

Kompromisi su, kaže, bili sastavni deo njenog života, i privatnog i poslovnog. Sa vremenske distance, na pitanje da li se zbog nečega kaje, njen odgovor je promišljen i iskustvom obojen.

- Ja sada, sa ovog aspekta i sa ovim iskustvom koje sam stekla, smatram da mladi glumac stvarno treba da igra skoro sve što mu ponude. Zato što tu stiče iskustvo, tu upoznaje ljude, tu dolazi do prakse koja je jako važna. Mi svi kad izađemo sa Akademije imamo to teorijsko znanje, imamo neki idealan pogled na profesiju i maštanje o ulogama koje bismo želeli da igramo, a priori neke ne. Ali život te demantuje. Treba igrati, treba što više iskustva steći da bi bio sigurniji u tom poslu. Imamo toliko primera sjajnih, velikih glumaca koji nemaju školu, nemaju Akademiju, ali su iz posla naučili zanat, a Bog im je dao ono bez čega se ne može, talenat.

Njena ćerka Anita završila je novinarstvo, a jedno vreme se bavila i glumom, iako Snežana nikada nije priželjkivala da krene tim putem.

- NIkada nismo igrale zajedno. Jedino sam igrala u njenom prvom producentskom projektu, u seriji “Zlatni dani”. Tu ona nije igrala, bila je producent, a ja sam imala jednu ulogu. Nisam htela da glumi i srećna što ona nije glumica. Bila je sasvim korektna, s obzirom na to da nema glumačku školu. Malo se zarazila glumom igrajući kao devojčica kod tate (Dragoslav Lazić prim. aut.), pa je poželela i ona. Ja sam molila Boga da joj se to ne desi. Dve glumice u jednoj kući, to je duplo tužno. Naša profesija je bila do te mere marginalizovana, mada su se u poslednje vreme glumci malo otrgli, puno se snimalo, mogli su i da zarade, jer od nečega se mora živeti. Od ideala se ne živi. Neki su se lepo snašli i stekli producentsku karijeru, gde mogu da biraju projekte u kojima će i igrati i producirati, ali to je poseban dar. Juriti sponzore, dolaziti do novca, to je vrlo, vrlo težak posao.

"Moja ćerka se ljuti na mene"

Kao majka je bila stroga, ali kao baka priznaje da je potpuno drugačija.

- Tu sam jako popustljiva i moja Anita se ljuti na mene. Kaže mi:“Prema meni nisi bila takva, zašto sada sve puštaš?” Ja joj kažem, zato što bake i deke treba da daju samo ljubav. Da unuci dobiju ljubav, a ne kritiku, ne galamu, ne viku i svađu. Samo toplinu i ljubav. A na roditeljima je da budu strogi. Tako sam rekla ćerki i ona je to prihvatila.

Unuka Nina (14), po temperamentu, kako kaže, podseća na nju, a već pokazuje i razna interesovanja.

- Mislim da ima dar za slikanje. Kao mala je stalno držala olovke, bojice, flomastere. Ide i u glumačku školu “Dadov”, ne da bi ona sutra bila glumica, to je sada potpuno irelevantno, nego da se skloni od kompjutera i telefona, da se druži sa decom. To je lepo iskustvo za decu. Važno je da se odvoje od ovih nesrećnih sprava, kako ja zovem nove tehnologije. To je ropstvo, veliko zlo protiv koga se treba boriti, ali se to nekako stidljivo radi. Nikako da se rezolutno zabrani, da se sankcioniše, da se odredi koliko sme i šta treba. To nije nimalo naivna stvar. To se radi vrlo svesno, u smislu indoktrinacije novih generacija.

Snežana je poznata i po tome što se protivi estetskoj hirurgiji, a kao svoj eliksir mladosti često pominje Vlasinsko jezero.

- To je planina, nadmorske visine 1.200 metara, hiperbarična komora, kiseonik, voda, zdravo, čisto, apsolutno nezagađeno. Kada odem tamo, za mesec dana se stvarno podmladim deset godina. Dobro, ima sada mogućnosti da se žena malo osveži, na način koji nije drastičan. Ali ja gledam sada noseve kao Majkl Džekson, je l’ to normalno? To je groteskno. Sve je lepo kad je nešto lepo, zategni, pritegni, podigni tonus i izgledaš sveže. Ima hijaluron, ima svašta, ali da budeš smešan ili isti kao svi, to me strašno smeta. Lepota je u posebnosti, a ne u tome da svi budu isti.

"Čovek greši, to je ljudski"

Na početku 2026. godine, osvrćući se unazad, Snežana ne beži od razmišljanja o propuštenim prilikama i greškama.

- Ima toga, znate koliko, u životu. Ne razumem ljude koji kažu: “Ja bih sve isto”. Kako isto? Onda si glup. Čovek je emotivno biće, greši, to je ljudski. Pravi promašaje, greške, često nesvesno, iz emocija. Tada se teško gleda kroz realne naočare. Kada se zavesa digne, ispostavi se da neka idealna bića i neke ljubavi nisu bile takve. Ali i to je neka vrsta ljubavi, jer ljubav je iluzija. Ja se sa Dučićem i njegovom pesmom “Ljubav” u tome potpuno slažem: “Da li je to žena ili sena na prelasku preko moga puta. Tumaranje misli bez svesti i cilja i sve delo jednog bolnog minuta”. Ima i ona divna pesma u filmu “Život je lep”, Bore Draškovića, u kojem sam igrala. Stih pesme koju peva Sonja Savić, odnosno Bebi Dol glasi: “Ljubavi, kratka srećo, opseno”. To je toliko dobro i tačno rečeno. Božanstveno - mišljenja je Snežana Savić.