Posebno je istaknuta Viktorijina tetovaža na kojoj piše 'tata', posvećena njenom ocu Siniši Mihajloviću.
U emotivnim objavama, Viktorija piše o svom ocu kao o osobi sa 'supermoćima' koja je sada nevidljiva, ali zauvek prisutna u njenom životu.
Ćerka Siniše Mihajlovića, rednovno na društvenim mrežama pokazuje kako izgledaju njeni dani. Sa lepim vremenom, Viktorija je odlučila da se osunča, pa pokazala kako izgleda kada se razgoliti.
Viktorija Mihajlović je pozirala u minijaturnom kupaćem kostimu, a svi su primetili njene bujene grudi, ali i veliki broj tetovaža. Viktorija (29) je uživala u čarima Sardinije, jednog od najluksuznijih mesta u Italiji.
"Sa zaleđenim srcem, a ipak kliziš dalje", napisala je Viktorija u objavi.
Viktorija je svom ocu posvetila tetovažu na kojoj piše "tata" i koja za nju ima posebno značenje, a reč ispisana unutar iscrtanog srca osvanula je na njenoj ruci.
Tata je uvek imao supermoći
- Uvek sam govorila da imaš supermoći, tata. Sada si na primer, postao nevidljiv. Ali uvek i zauvek ti i ja, jedno pored drugog kao na ovoj slici. Nikada nije ni bilo drugačije od mog rođenja. Volim te tata - napisala je u opisu jedne od mnogobrojnih fotografija sa ocem.
„Pamtim prozor sa kojeg si mi se javljao, uvek zatvoren"
U svojim objavama, Viktorija se ranije prisetila i bolnih trenutaka iz bolnice u kojoj se njen otac borio sa teškom bolešću, opisujući najsitnije detalje svojih poseta i zajedničkih trenutaka:
„Sve pamtim iz ovog mesta. Pamtim miris dezinfekcionog sredstva čim bih ušla, onaj hladni miris koji mi je ostajao i napolju. Pamtim stepenice koje sam svakodnevno prelazila, jer je lift bio mračan, umoran, plašio me. Pamtim čekaonicu. Stolice od drveta koje su mi kidale kosu i ljude koji su sedeli tamo, sa tim pogledom između nade i predaje. Dovoljno je jedan pogled, u određenim mestima, da sve shvatiš o nekom. Pamtim ugao u kojem bih se presvlačila. Keceljicu, masku, navlake za obuću, skrivenu kosu. Svaki pokret bio je mali ritual pre nego što bih došla do tebe”.
Takođe, dodala je i snažnu poruku o ljubavi koja je opstala i u tim najtežim uslovima:
„Pamtim prozor sa kojeg si mi se javljao, uvek zatvoren. Dvoje vrata tvoje sobe: otvoriti prva, zatvoriti, čekati, i tek onda ući zaista. Televizor uvek upaljen. Sendviče sa mortadelom iz bara u drugom paviljonu. I onda mi. Naši trenuci, oni koje nikome ne pričam, koje čuvam kao krhke i dragocene stvari. Jer čak i na tako teškom, surovom mestu, uspeli smo da živimo nešto lepo. I to mi niko ne može oduzeti. Sve pamtim iz ovog mesta. I tako je dobro. Ne želim da zaboravim ništa od tebe. Sve što je bilo tvoje, sve što govori o tebi, želim da nosim sa sobom, zauvek”
