Nakon porođaja 2010. godine pojavili su se prvi simptomi bolesti, među kojima je bio i ogroman gubitak vida na jednom oku.
Dve godine su trajale mnogobrojne kontrole i pregledi, dok joj 2013. nije dijagnostikovana multipla skleroza.
Nekadašnja velika zvezda devedesetih, Doris Bizetić, godinama vodi tihu, ali upornu borbu sa teškom bolešću koja joj je iz korena promenila životni put. Iako se od 2011. godine suočava sa ozbiljnim zdravstvenim izazovima, ona ne posustaje, već se nesebično trudi da balansira između uloge posvećene majke i umetnice, okružena porodicom i prijateljima koji joj osmehom teraju tugu.
Prvi simptomi bolesti javili su se nedugo nakon što je 2010. godine na svet donela svoju ćerku Anabelu. Šest meseci nakon porođaja, pevačica je osetila stravičnu slabost. Prisećajući se tih najtežih trenutaka, Doris objašnjava:
"Od kako sam se porodila, osećala sam da sam fizički mnogo slabija. Pripisivala sam to porođaju, dok se na leto 2011. godine jednog jutra nisam probudila skoro slepa... Otišla sam odmah kod lekara. Konstatovano je da sam izgubila skoro 80 odsto vida na jednom oku. Tako je počelo", rekla je ona svojevremeno za medije.
"Dve godine sam išla na kontrole"
Put do uspostavljanja tačne dijagnoze bio je dugačak i mučan, jer su njeni simptomi bili slični mnogim drugim bolestima. Lekari dugo nisu mogli sa sigurnošću da potvrde o čemu se radi:
"Dve godine sam išla na kontrole, preglede... Sumnjalo se na viruse, lajmsku bolest... Ni magnetne rezonance nisu davale dijagnozu. Bilo mi je strašno. Bolesna sam, ali ne znam od čega... Nisam znala šta da mislim. I kada su mi konačno 2013. godine iz kičme izvadili tečnost koja je sa sigurnošću pokazala da je reč o multiple sklerozi, samo na sekund sam osetila olakšanje. Dobro je, znam šta mi je".
Danas, ova hrabra žena nastoji da svojim primerom podigne svest o multiploj sklerozi i dokaže da je i sa takvom dijagnozom moguće živeti kvalitetno. O svojim simptomima i želji da ohrabri druge, rekla je:
"Ponekad mi se tresu ruke, cimne mi se koleno, ali sam to krila... Sada hoću da probudim svest kod ljudi da se i sa multiplom sklerozom može živeti i misliti pozitivno".
"Najponosnija sam na to što hodam"
Svoju najveću snagu pronalazi u majčinstvu, a uprkos bolovima, trudi se da njenoj ćerki ništa ne zafali. Ponosna je na svaki svoj korak:
"Najponosnija sam na to što još hodam. Ljudi sa ovom bolešću najčešće završe u invalidskim kolicima. Ja još hodam! Imam jake bolove u kičmi, jaka svetlost mi smeta, ne podnosim buku, osetljiva sam na dodire. Ali ćerki ništa ne uskraćujem. Trudim se da jednog dana kada se bude prisećala detinjstva ne mora da kaže kako je mama stalno bila loše. Želim da kaže kako je imala veselo detinjstvo crtajući i igrajući se sa mamom".
Porodica joj je velika podrška
U ovoj svakodnevnoj borbi, najveći oslonac joj je njena porodica. Njen otac, poznati kantautor Boris Bizetić, otkrio je kako je lekovit smeh njihovo najjače oružje:
"Mi smo porodica koja ne može da propusti dan, a da se ne napravi neki štos. Mi jedno drugo zasmejavamo. Mi gledamo na okolinu drugačije od onih koji se skandalazuju od onog što pročitaju u novinama. Mi se smejemo stvarnosti. Smeh je veoma lekovit. Ta mogućnost da se smejemo tužnim neprikladnim i ružnim stvarima životu daje posebnu notu. Život se menja iz dana u dan i sve je suroviji, pa je red da mu se nasmejemo. Ko se brine, taj neće biti zdrav. Treba odagnati brigu i sam sebi pomoći. Ne bi trebalo očekivati da te neko drugi zabavi. Ako te neko preko dana nije razvesilio, razvesili sam sebe ako si tome vičan".
