Razlog povlačenja bile su posledice višegodišnje borbe sa ozbiljnom bolešću.
Pantelić je ostao u televizijskom svetu, sada radi u režiji na televiziji B92.
Nakon tri decenije uspešnog rada i prepoznatljivog osmeha, omiljeno televizijsko lice Dejan Pantelić pre par godina povukao se sa malih ekrana i završio svoju voditeljsku karijeru. Svojim emotivnim rečima u emisiji "150 minuta" oprostio se od verne publike, ali nije u potpunosti napustio televiziju, već je pronašao novo radno mesto u režiji.
U januaru pretprošle godine, Dejan Pantelić je iznenadio javnost odlukom da stavi tačku na dugogodišnju karijeru ispred televizijskih kamera. U svojoj poslednjoj emisiji "150 minuta" emotivno se obratio publici:
- Ovo je poslednji put da vam kažem: Ostanite uz Prvu i uz emisiju 150 minuta, i da ćemo se gledati ponovo“.
Razlog njegovog povlačenja bile su posledice dugogodišnje borbe sa opakom bolešću, o čemu je obavestio svoje pratioce na Instagramu, nagovestivši prelazak na poziciju iza kamera:
- Izvinjavam se gledaocima na promuklom glasu. Došla su na naplatu sva ona zračenja, hemioterapije, operacije...... Trudiću se da u narednom periodu pronađem adekvatno mesto iza kamera. Hvala sto brinete“.
Novi profesionalni izazovi u režiji
Iako se povukao iz javnosti, Pantelić se nije odrekao televizije kao medija. Svoje obećanje da će pronaći adekvatno mesto iza kamera je ispunio, te sada radi u režiji na jednoj televiziji, što mu izuzetno prija. Njegove nove kolege su ga sa oduševljenjem dočekale, a sudeći po objavljenim fotografijama sa radnog mesta, odlično se uklopio i uživa u radu sa novim kolektivom.
Porodica kao najveća snaga u borbi za život
Podsetimo, Pantelić je 2012. godine saznao da boluje od tumora krajnika, zbog čega se mesecima lečio i operisao u inostranstvu. Iz ove teške borbe izašao je kao pobednik, a najveća podrška tokom tog perioda bila mu je supruga. Prisećajući se svojih strahova i motivacije tokom lečenja, Dejan je za časopis „Story“ iskreno govorio:
- U tim trenucima čovek samo razmišlja o porodici, o svojoj maloj deci koje nisam izveo na put. Razmišljao sam o mom Vukašinu i upravo dok ovo govorim gledam njegovu i Laninu fotografiju koja se nalazi na mom radnom stolu. Prosto nisam naučio Vukašina da igra fudbal i košarku, Lanu nisam odveo pred oltar kod njenog budućeg supruga. Iako je mala, to mi je bilo u podsvesti kao neka obaveza. S druge strane, nisam smeo sebi da dozvolim da se predam jer prosto ne smem da budem sebičan i supruzi ostavim toliki teret da se ona brine i žrtvuje za porodicu, a to radi i ovako i onako. To su bile neke stvari koje su mi bile u glavi dok sam prolazio kroz te neprijatne životne izazove“.
