(VIDEO) "NA GROBU ĆE MI PISATI: UMRLA RADIO MILEVA" Olga Odanović o novim epizodama serije i zašto je u svađi sa veštačkom inteligencijom: Sad je važan hotel sa pet zvezdica

Olga Odanović je jedna od onih glumica koje publika ne voli samo zbog uloga koje igra, već i zbog topline i iskrenosti koju donosi na scenu i ekran.

U intervjuu za “Blic” govori o ulozi u filmu “Biće novih leta“, popularnosti serije “Radio Mileva“, sećanjima na neka druga vremena i projektima koji su obeležili njenu karijeru. Otkriva i zašto je u početku odbila ulogu u seriji “Selo gori, a baba se češlja“, zbog čega joj je film “Leto kada sam naučila da letim“ posebno važan i zašto veruje da su jednostavnost, porodica i iskrenost najvažnije vrednosti i u životu i u umetnosti.

Govoreći o liku Branke u filmu “Biće novih leta“, ističe da joj je ta uloga došla u pravom trenutku.

- Jako je bilo zanimljivo. Sećam se dana kada me je Uroš Tomić pozvao i pitao da li bih htela da igram u filmu. Naravno da sam rekla da. Ukratko mi je objasnio o čemu se radi i već tada me je priča zaintrigirala. Posle mi je poslao scenario. Pročitala sam i svoju ulogu i ceo scenario i bila sam jako srećna - kaže Odanovićka.

Dodaje da joj je promena bila potrebna nakon dugog rada na seriji “Radio Mileva”.

- Kada ste dugo u nečemu, u nekoj seriji kao što je “Radio Mileva”, koju snimam već pet godina, potreban vam je mali otklon od onoga što radite. To je glumcu veoma značajno, zato sam vrlo rado prihvatila ulogu Branke, koja je veoma specifičan lik. To je žena koja na prvi pogled deluje jako hladno, nedostupno, skoro pa pomislite da nema emocije. Ni prema svom sinu, ni prema svojoj snaji, koju fantastično igra Tamara Krcunović. U filmu igraju divni glumci: Zlatan Vidović, Tamara Krcunović, kao i Mladen Lero i Anđela Kribl, koji u stvari nose celu priču filma.

Za Olgu je ova uloga bila važna i zbog promene žanra.

- Otišla sam iz jednog miljea u kome sam dugo. “Radio Mileva” je humoristička serija, komedija, dok je ovo više dramedija, negde sa elementima romantične komedije.

U filmu je akcenat na letovanju koju porodica želi, ali ne može da priušti. Odanovićka smatra da je to veoma aktuelno danas.

- Mislim da ovo vreme u kome živimo nosi mnogo ovakvih porodica kao što je porodica Škrbić u filmu “Biće novih leta”. Letovanje danas često predstavlja neki prestiž, određuje vaš društveni položaj. Mnogi razmišljaju na taj način. Važno je gde ste bili, na kojoj destinaciji, u kom hotelu, da li ima pet zvezdica. Posle se o tome priča kada se ljudi vrate sa mora. Nekada je sve bilo drugačije. Pošto mi je tata bio primorac, celo detinjstvo sam provela na moru. Za mene i moju generaciju letovanja su bila nešto potpuno drugo. Odlazili smo zato što smo voleli more, zato što smo se divno družili i odmarali. Nije nam bilo bitno da li jedete paštetu ili najskuplju ribu. Ipak, svako vreme nosi svoje breme. Film je, koliko znam, snimljen po istinitom događaju jedne porodice iz Banjaluke. Danas zaista ima porodica kojima je veoma važno kako će izgledati pripreme za more – da se kupi ovo, da se kupi onakav kupaći, da imate nešto da se ogrnete. U moje vreme to niko nije gledao. Otiđete u jednom šorcu, tri majice, ćao i doviđenja. I bude vam lepo. Ne samo lepo, nego predivno i nezaboravno - priča ona.

Ja ostajem u svom mikrosvetu

Na pitanje da li bi se ona zbog društvenog prestiža ikada menjala, odgovara vrlo jasno:

- Nikada. Ovo vreme je takvo kakvo jeste i sve se menja, normalno jer je XXI vek. Ali ja nekako ne mogu da se adaptiram. Ne mogu da pristanem ni na veštačku inteligenciju, iako svi o tome pričaju. Živim u svom malom svetu. Ja ostajem u nekom svom mikrosvetu. Živim i od sećanja, moram to da priznam. Vrlo često pomislim na neka vremena i to me održava. Nostalgična sam, skoro na ivici patetike, mogu slobodno da kažem, i nije me stid. Savremene tehnologije mi teško padaju. Ne uklapam se baš u ovo društvo i ovaj način života. Teško mi je sa svim tim tehnologijama. Vi za pet dana već imate hiljadu novih modela telefona. Da ne pričam o robotima. Juče smo baš pričali o tome i ja kažem: “Ne mogu da shvatim da ćemo jednog dana sa robotima da pričamo”. Verovatno više neće biti živih ljudi da vam se jave iz banke, nego će to biti neke mašine. Mnogo je tužno.

Zbog toga se često vraća uspomenama na stara letovanja.

- Letovanja iz mog vremena, iz sedamdesetih godina, bila su najdivnija. Nismo imali mobilne telefone i zato smo bili upućeni jedni na druge. Mnogo smo se više družili nego danas. Danas su tu društvene mreže. Preko njih se komunicira, upoznaje, razmenjuju mišljenja, i ono što treba i ono što ne treba. Ima dobrih stvari, ali mislim da ima i mnogo loših. Mnogo toga se pokvarilo.

Na pitanje da li je skoro na internetu pretraživala svoje ime, kaže:

- Nisam, nisam skoro. (smeh)

Razlog je, između ostalog, i to što svakodnevno snima igranu seriju „Radio Mileva“.

- Pet godina snimamo, sada smo u šestoj godini i uradili smo preko 200 epizoda. U ovom novom bloku imamo i neka osveženja, nova pojačanja, na našu veliku radost. Došle su Hristina Popović, Dušanka Stojanović-Glid i Tijana Marković, koja se i ranije pojavljivala, a sada se ponovo vraća. To su tri nova lika.

Ipak, priznaje da joj je žao što nekih likova više nema.

- Na moju veliku žalost, nekih likova sada nema. Otišao je Cvele (Svetozar Cvetković), kao i Anja Mandić, Koja (Nikola Kojo) i Jovana (Jovana Gavrilović) koji nisu mogli da uskladi obaveze. Ja se nadam da će nam se vratiti, jer smo od prve epizode zajedno. To su porodice koje čine bazu naše zgrade i bilo bi lepo da nam se ponovo pridruže.

Govoreći o novim epizodama, nagoveštava da će Mileva proći kroz promene.

- Ne znam koliko smem da otkrijem, ali ima noviteta. Mileva je sada pomalo usamljena u ovom bloku, malo je onako tužna jer je ostala sama. Ali znate kakva je ona, brzo sebi nađe neki posao. Kreativna je, nađe nešto čime će da se bavi. To ćete videti i u novim epizodama - otkriva glumica.

Mileva dobija cimerku

Saznajemo da u jednom trenutku dobija i cimerku.

- Da, to je bilo na kratko. Dara Đokić i ja fantastično sarađujemo. Toliko dugo radimo zajedno da se već odlično razumemo. Svi mi koji smo od početka u seriji toliko se dobro poznajemo da često i ne moramo ništa da kažemo, ja već osećam šta će Dara, tu sam da je pridržim, kao i ona mene. To je zaista lepota ovog posla.

Olga kaže da se slaže sa našom konstatacijom da ju je upravo uloga Mileve posebno približila široj publici.

- Potpuno se slažem. Pre neki dan sam rekla:“Meni će na grobu kad budem umrla pisati “Radio Mileva”, neće pisati ime”. (smeh) Znate šta, deca su veliki fanovi ove serije. Ali ja kažem, ne samo deca. već i stariji, od sedam do sedamdeset sedam, kao “Politikin zabavnik” smo. Nekako smo magnetski privukli publiku. Serija ima posebnu emociju koja privlači ljude. Ima nešto u toj seriji toplo, ima nešto naivno, ima neka čista emocija koja se pojavi u svakoj drugoj, trećoj epizodi. Imate tu onu najiskonskiju, lepu emociju u odnosima među ljudima. Ti stanari te zgrade su svi dobri ljudi, plemeniti i humani. A kad pričamo o dobroti, mislim da nam i dobrota danas malo ponestaje, pa se verovatno ljudi vezuju za ono što im nedostaje.

Na opasku da serija podseća na kultne porodične serije Siniše Pavića, Odanović kaže da se slaže sa tim poređenjem.

- Tačno. To su te igrano-humorističke serije, jer ovo nije sitkom, već baš igrano-humoristička serija tog formata. Podseća na neke porodične serije kao što je bio “Bolji život” i druge serijale serije koje su nekada bile na RTS-u. Sigurna sam da će ova serija dugo ostati u srcima publike koja nas je verno pratila. Mislim da ćemo tek za pet-šest godina, kada budemo gledali reprize, videti pravu vrednost te serije.

Iako je u penziji, Olga i dalje mnogo radi, ali priznaje da se poslednjih godina pomalo povukla iz medija.

- Jesam, malo sam se povukla. Verujte, kada snimam i kada imam predstave, a imam ih priličan broj, onda jednostavno nemam vremena. Ono malo vremena što imam ne mogu da posvetim intervjuima. A drugo, i kada sam bila mlađa nisam volela da se eksponiram, pa ne volim ni sada. Želim da prostor prepusti mlađima. Ima toliko mladih, divnih i talentovanih ljudi. Ja navijam za mladost. Mislim da su oni mnogo pametniji od nas u nekim stvarima i da imaju mnogo toga da kažu - smatra umetnica.

Govoreći o svojoj dosadašnjoj karijeri, posebno ističe značaj reditelja Jagoša Markovića.

- Zahvaljujući pozorištu i ljudima kao što je Jagoš Marković dobila sam velike prilike. Svakom glumcu i glumici bih poželela da dobiju takvu šansu. Imala sam i sreće, jer me je Jagoš video još na Akademiji. Nekako sam sa njim stasavala, sazrevala i rasla kroz uloge. Važno da se mladim glumcima daju veliki zadaci. Danas reditelji često mladim glumcima prvo daju male epizodne uloge, što je razumljivo, jer žele da vide kako rade. Ali mislim da je važno dati im i velike zadatke, da i oni i reditelji vide koliki je njihov dijapazon i gde su im granice. Jedino tako možete da proverite sebe.

Ono što mislim, to i kažem

Na pitanje da li je upravo njena skromnost razlog zašto je publika toliko voli, kaže da možda ima istine u tome.

- Verovatno ima nešto u toj jednostavnosti. Ja sam jednostavna osoba. Nisam veliki filozof, jer ono što mislim, to i kažem. Uglavnom govorim svojim osećanjima. Ono što osećam, to kažem.

Dodaje da je upravo iskrenost ono što publika najviše prepoznaje kod nje.

- To sam shvatila tokom četrdeset godina rada u pozorištu. Tamo odmah osetite reakciju publike. Koliko je ta iskrenost važna. Jer šta god da radite, koju god ulogu da pravite, vi krećete od sebe. To su prve vežbe na Akademiji - “ja u datim okolnostima”. Uvek tražite to zrno lika u sebi.

Na pitanje šta publika misli da zna o njoj, a zapravo ne zna, odgovara da svako stvara sopstvenu sliku o glumcu.

- Publika ima svoj doživljaj svakog glumca, ne samo kao umetnika nego i kao čoveka. Glumci su posebna sorta ljudi, jako senzibilni, osetljivi i specifični. Mi često moramo veštački da izazovemo određena osećanja u sebi, naročito kada su u pitanju teške dramske situacije. Svaki glumac ima svoj način rada. Morate da pokrenete razne motore u sebi, a svaki glumac ima svoj način kako to radi. To se ne može ni objasniti ni prepričati. Neka to ostane mala tajna za publiku. Ona treba da nas gleda kroz uloge i da kroz njih naslućuje kakvi smo ljudi.

Na pitanje koji joj je komentar publike ostao u posebnom sećanju, kaže da ih je bilo mnogo.

- Mnogo je bilo takvih trenutaka. Ljudi mi priđu pa se rasplaču, pa se nasmeju. To je više od reči. Ne mogu to ni da prepričam. Ljudi mi često prilaze posle predstava. Priđu, zagrle me i objašnjavaju: “Ne znam šta da vam kažem.” Onda pomenu predstave koje su gledali – “Čikaške perverzije”, “Carstvo mraka”, “Bela kafa”. Ima nešto što, izgleda, u njima izazovem, ali ja to ne znam da objasnim.

Posebno joj znači kada publika pomene njen rad u pozorištu.

- Uvek mi kažu: “Poštovanje za sve što ste radili u pozorištu.” To mi je mnogo drago.

Ističe i da je publika u pozorištu brojčano manja, ali veoma verna.

- Pozorište ima svoju publiku, procentualno to nije veliki broj ljudi, ali to su ljudi koji dolaze iz ljubavi. Nadam se da će i mladi koji dolaze u pozorište “Boško Buha” kasnije ići i u Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, Zvezdara teatar, Atelje 212 da gledaju i ozbiljnije teme. Kultura je temelj društva, iako se danas često stavlja po strani. Nema lepšeg izlaska nego odvesti dete u pozorište ili otići kao odrasla osoba u pozorište. Tamo možete da gledate fantastičnu literaturu. Kada bismo više pričali o knjigama, klasicima i vrednim stvarima, gde bi nam kraj bio? Umesto toga nude se površni sadržaji. Nude se neke druge stvari i onda nastaje površnost - smatra ona.

Otkriva i repliku iz serije “Radio Mileva“ koja je prati i u životu.

- Ima jedna rečenica koju sam skoro ponovo izgovorila: “Ne trebate vi meni uopšte, sve će Mileva to sama. Imam ja s kim ću – sama sa sobom.”

Radoš je napisao elegiju o našem selu

Glumica kaže da je tokom karijere bilo uloga koje je u početku odbijala, ali ih je kasnije prihvatila i nikada se zbog toga nije pokajala. Jedna od njih bila je Zlatana u seriji „Selo gori, a baba se češlja“.

- Kada mi je Radoš ponudio tekst, mi se zapravo nismo ni poznavali. Ja sam njega znala kroz njegove filmove, ali on mene nije znao. To je bilo pre dvadeset godina. Strašno kako vreme prolazi.(smeh) Kada sam pročitala tekst, odmah sam osetila da je to vrlo specifično. Glumac na prvom čitanju često nepogrešivo oseti šta je u pitanju, koji je žanr i kakav je lik. Ja sam odmah pomislila da to ne mogu da igram, jer je u pitanju mentalitet, a to je jako teško.

Objašnjava da joj je tekst bio izuzetno zanimljiv, ali i zahtevan.

- Radoš Bajić je to napisao fantastično. On poznaje te ljude jer je među njima odrastao, rođen je u selu Medveđa kod Trstenika. Ja uvek kažem da je on napisao jednu elegiju o našem selu i o ljudima koji tamo žive i rade. Bilo je mnogo arhaičnih izraza koje ja nikada ranije nisam čula. Rekla sam mu:”Radoše, ja ovo ne mogu.” On je insistirao da bar pokušamo. Posle nekoliko meseci smo se ponovo čuli i on mi je rekao: “Mislim da ipak treba da dođeš da probaš”.

U probama su učestvovali i njene kolege koji su činili televizijsku porodicu.

- Napravili smo porodicu – moj dragi Manda, ja i Okanović. Sećam se da smo se okupili u kancelariji u Kneza Miloša i dvadeset dana samo čitali i probali. Zahvaljujući Radošu, uspeli smo da uđemo u taj svet. Nije tu u pitanju samo akcenat, nego način razmišljanja tih ljudi. Morate da uđete u njihovu logiku. To je mentalitet - priseća se umetnica.

Jedna od uloga koja joj je posebno bliska jeste i Marija u filmu “Leto kada sam naučila da letim“.

- Išla sam na kasting kod mog omiljenog Raše Andrića. Kada me je pozvao, rekao je: “Olga, nemoj pogrešno da shvatiš, ali moraš na kasting jer je u pitanju devojčica.” Ja sam rekla, naravno da dolazim.

Priča filma ju je odmah dirnula.

- Moj otac je bio praktično primorac i ja sam celo detinjstvo provela na moru. Kada sam pročitala scenario, shvatila sam da je deo te priče zapravo deo mog života. Na kastingu sam provela više od dva sata. Bila sam sa Klarom Hrvanović i još jednom devojčicom Nađom. Radile smo improvizacije, scene, sve su snimali. Kada su mi javili da sam dobila ulogu, rekla sam Raši: “Hvala ti što si izabrao baš mene, jer je ovo na neki način i moja lična priča.”

Film je za nju imao i snažnu emotivnu dimenziju.

- Mnogo ljudi je prošlo kroz ono što se u filmu spominje. Raspad stare Jugoslavije, prekid prijateljstava, porodičnih veza, neviđanje sa dragim ljudima po dvadeset godina. I moja porodica je kroz to prošla. Posebno mi je značila saradnja sa Žarkom Lauševićem. On je bio moj prvi partner u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u predstavi “Muke po Živojinu”, koju je režirao Egon Savin. Bila sam tada treća godina Akademije. Žarko Laušević je bio neverovatan partner. Toliko daje u kadru i partneru da je to neprocenjivo. Mislim da će biti teško nadoknaditi prazninu koju je ostavio.

Sa posebnom toplinom govori i o koleginici Snježani Sinovčić Šiškov, koja je u filmu igrala njenu sestru.

- Mi se ranije nismo poznavale, ali smo pre snimanja imale desetak dana proba sa Rašom. U snimanje smo ušle potpuno spremne, znali smo motive, ciljeve, odnose među likovima. Danas su probe zapostavljene. Mislim da moraju da postoje probe i za film. To se nekako izgubilo. Ljudi nemaju vremena, često nema ni novca, a meni je žao zbog toga. Nema ničega, neće biti ni nas jednog dana tako, ali mi je žao što su se te neke stvari izgubile. Mnogo mi je žao. Uložite energiju u neke tako besmislene stvari, a onda kad dođete da uradite svoj posao, tu nekako manjka energija i posustanemo.

Podseća kako su nekada radili u pozorištu.

- Sa Jagošem Markovićem smo probali po ceo dan. Čak i kada bismo se sreli na ulici, mi bismo nastavili da radimo scenu. U hodniku, na ulici, u radnji, pa svuda smo probali. Danas toga skoro da nema. Svi negde žure, a ne znam gde toliko žurimo. Svi idemo ka istom cilju.

Na pitanje da li joj je žao što je samo predstavu “Groblje automobila” i TV film “Proleće na poslednjem jezeru” radila sa suprugom Draganom Petrovićem Peletom i postoji li šansa za neki novi zajednički projekat, kaže da za sada nema konkretnih planova.

- Kako stvari stoje, trenutno nema ništa na vidiku. Ali ko zna, videćemo. Naigrali smo se mi dosta. Ja uvek kažem, neka sada mladost preuzme. Mi možemo da igramo bake i deke. Mladi ne mogu da igraju i babe i dede, mi smo tu da ih podržimo, kao neki stubovi.

Za kraj Olga govori o životnoj filozofiji koja je vodi kroz karijeru i privatni život.

- Svako mora da dođe do neke svoje suštine. Ja sam do svoje došla davno i mislim da je za mene, ovakvu kakva jesam, to ispravno. Shvatila sam šta je život, a to je da život treba živeti, zato smo tu. Ne treba ga komplikovati.

Dodaje da ljudi često bespotrebno komplikuju stvari.

- Sve je zapravo mnogo jednostavnije, ali do te jednostavnosti je najteže doći. Čoveku ne treba mnogo za sreću. Danas svi jure za novcem i nekim stvarima. Ja to razumem, egzistencija je važna. Ali čoveku zaista treba malo. Da ste zdravi, da vam je porodica zdrava i stabilna, da su vam deca dobro. Da budete tu za njih, ne samo finansijski, nego kao podrška i oslonac. Prave vrednosti su često zanemarene. Mi često jurimo za banalnim, trivijalnim stvarima. Ne kažem da novac nije važan, jer moramo od nečega da živimo. Ali ne treba previše. Čoveku zaista treba mnogo manje nego što misli - mišljenja je Olga Odanović.