Nenad govori o periodu kada su on i brat odrastali kod bake i deke na selu, dok su roditelji radili u inostranstvu: 'To je bilo neprijatno iskustvo i formiralo je moj pogled na svet'.
Pored teških iskustava iz prošlosti, Nenad danas govori sa puno ljubavi o svojoj porodici i balansu koji je pronašao.
Gost emisije "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje večeras od 22.15 sati samo na Blic televiziji je pevač Nenad Jovanović koji otvoreno govori o najbolnijim trenucima iz svog detinjstva koji su ostavili trag, ali koje je kao stariji uspeo da savlada.
Nenad Jovanović je rođen u Štutgartu, ali kako kaže u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" i danas sa ponosom govori da je iz Pribojske Banje, gde je zapravo proveo kod bake i deke rano detinjstvo.
- Mene kad pitaju odakle sam, ja uvek kažem da sam iz Pribojske Banje, ali ja uopšte nisam iz Pribojske Banje. Rođen sam u Štutgartu, a svega osam godina smo živeli u Pribojskoj Banji. Naše školovanje od prvo do osmog razreda smo proveli u Pribojskoj Banji i nekako je moja duša tu na tom mestu. Kad me neko pita odakle sam ja uvek kažem da sam iz Pribojske Banje, ali eto baš i nisam, ali se tako osećam - kaže pred kamerama Blic televizije sa osmehom Nenad.
Jedan period svog života Nenad je proveo na selu kod bake i deke, a za taj period kaže:
- To je period koji je da kažem mene formirao, hajde da kažem, mene kao ličnost. To je bilo neprijatno jedno iskustvo. Mi smo, kao i naši roditelji, hajde da kažem bili žrtve nekog trenda, tada su gastarbajteri svoju decu ostavljali kod njihovih roditelja na selu i to su bukvalno svi radili i to je bilo jako neprijatno za nas. Naravno i za naše roditelje isto tako jer oni su smatrali da je to nešto što moraju da urade i verovatno su i oni isto patili zbog toga. Ali mi kao deca kojima je tada bilo najpotrebnije da da imaju zaštitu svojih roditelja smo sigurno imali hajde da kažem za ceo život… - priča Nenad, a profesorka ga prekida konstatacijom:
- Bili ste ipak lišeni tate i mame koji daju sigurnost deci.
- Apsolutno tačno - kaže Nenad i nastavlja:
- I to je formiralo na neki način naš nervni sistem i viđenje generalno realnosti i sveta, jer tada u tom periodu kad više nema te sigurnosti, nema više te zaštite od roditelja onda nervni sistem se tako razvije da u svemu vidi opasnost. Opasnost od nekog ponovnog ostavljanja ili neku drugu nepostojeću opasnost. Uglavnom neutralne situacije koje moje nesvesno tretira kao da bi mogle da me ugroze. I onda ti u tom nekom grču odrastaš i ukoliko nisi u stanju kasnije u nekim zrelim godinama to da osvestiš i da shvatiš o čemu se radi i da nekako gledaš da izađeš iz tog začaranog kruga konstantne neke opasnosti koja je u tebi, to zna da bude jako neprijatno. Ja sam među onima koji su uspeli da se izbore sa tim i da reše tu stvar.
"Upravo zbog ovakvih situacija mnogi se plaše da budu bliski preterano sa nekom novom osobom iz straha da ne budu napušteni", kaže profesorka i dodaje da "dete nije potpuno svesno da tata i mama odlaze da rade, da zarade za bolji život deteta, za porodicu, nego to ipak doživljavaju na emotivnom planu, ja sam napušten od tate i mame".
- Pa to je taj strah od odbacivanja koji je uvek prisutan. Strah odbacivanja bilo čega, odbacivanja okoline, odbacivanja nekih ljudi, odbacivanja univerzuma. Uvek se plašite da ćete biti ponovo ostavljeni, da će vas neko odbaciti i da ćete eto ostati tu sami u tom bolu, jer ta bol je... Ja se sećam toga tog momenta ostavljanja i te boli koju sam ja doživeo - kaže Nenad koji je zajedno sa svojim bratom patio.
Nenad je zatim ispričao i svoju emotivnu reakciju kada mama i tata odlaze…
- Tačno taj momenat kada su oni seli u kola i kada su krenuli kada smo mi to videli, mi smo trčali za tim autom i onda ima tu jedna krivina ovako skreće ulevo i kad nismo mogli više da trčimo, auto je skrenuo, ja se sećam da sam pao tada na kolena i da sam osetio neku nenormalnu bolu u predelu grudi i posle toga se više ne sećam ničega. Znači posle toga se neko vreme ne sećam ničega. Tog momenta posle toga, kad se to desilo, kako sam ja došao kući, kako, šta se desilo tu sa mojom bakom i sa dekom, kako su oni mene tešili i to, ja se toga ničega ne sećam. To je bio taj neki momenat gde je verovatno moje telo ugasilo… - kaže Nenad, a profesorka dodaje:
- Štedelo je sebe.
- Ta bol je bila verovatno u tom momentu za jedno dete od tri godine prevelika i odbrambeni mehanizam koji je u tom momentu to ugasio i eto najgore je što ti ceo život kasnije bežiš iz svog tela - kaže Nenad.
Kao mali Nenad i njegov brat Predrag nisu pričali o tome, ali kasnije jesu i to često.
- Sećali smo se kako nam je bilo na selu. Sećali se te neke tuge, sete i lepih stvari. Tu je bilo i lepih stvari. Na selu smo se družili. Bili su dečaci, devojčice, zimi sankanje i to su neke lepe lepe stvari ali eto uglavnom smo se sećali tih nekih loših stvari nažalost. To je bila neka tuga koja je ostala zaključana u meni dugo dugo vremena ja sam imao problem bukvalno da se suočim sa tim da se suočim sa samim sobom u smislu bukvalno sa samim sobom sa svojim telom da uđem i da osetim tu energiju koja se nalazi u mom telu. Ja sam se plašio toga. Imao sam problem da uđem u to i onda sam kroz neki rad na sebi i kroz pomoć naravno uspeo da uđem u sebe i da osetim to al' da ne pobegnem. I da ostanem da kažem aha to je to. Do sad me nije ubilo, neće ni od sad i uspeo sam da nekako prihvatim to, da ne bežim od toga čak i da mu kažem da je to, taj osećaj dobrodošao kod mene u cilju nekog svog hajde da kažem izlečenja od te zamrznute emocije u sebi - priča otvoreno Nenad i objašnjava kako je zapravo on to sve shvatio:
- Kako sam ja to shvatio, ja sam shvatio to kao da je taj mali dečak koji je ostao tada tu na selu sam još uvek, ima tri godine i on je tu meni i da je on prognan. Jednostavno moj racionalni deo ga je prognao iz straha, ako ga neko vidi da je tako nesrećan i da je tako tužan i da je tako slab, opet ću biti odbačen od svih. I onda je taj moj racionalni deo bukvalno njega potisnuo i rekao mu ej mali ćuti tu nemoj da se javljaš da si živ, slučajno nemoj da mi praviš još i ti problem, opet će nas neko odbaciti. Ali kad sam ja njega prihvatio, tog malog, ja ga zovem Nele, pošto sam ja Nenad taj mali deo sebe zovem Nele, kad sam ja njega prihvatio, ali ne u smislu prihvatio ono da ga tolerišem, nego nego sa razumevanjem i sa ljubavlju kao prema jednom detetu, ja sam sad otac tom detetu, ja sam njega prihvatio i on ima apsolutnu moju podršku, apsolutno moje razumevanje i apsolutnu moju ljubav. I onda je taj mali dečak pošto je bio sve vreme maltretiran i šikaniran od mog svesnog dela, krenuo nekako lagano da se oseća opuštenije i da mi veruje puno i onda je tu dobio to što je njemu bilo potrebno ceo život.
Profesorka je zatim objasnila da "uglavnom postoje tri strukture u nama, mi kao roditelji, mi kao odrasli i mi kao dete. I Vi upravo govorite o nekim borbama unutar samog psihološkog bića. Dete je najmanje zaštićeno u nama i kad pati ono najdublje pati i njegova patnja. A mi to osećamo i kao sopstvenu patnju, nelagodu, strah od nečega, strah od straha i tako dalje. I kad tako je i kad zapravo upoznamo to dete, kad ga razumemo i kad mu damo mogućnost, pa ako ti se plače, plači, ako ti se pati. Ti si dete, tebi je to sve dopušteno, a ja imam još neke dve instance, imam i roditelja u sebi, imam u sebi i sebe odraslog. Ima prostora za sve nas. Napravićemo neki sklad. Onda se polako vraća mir u dušu čoveka, u njegovo telo i onda se postiže neki balans koji ste očigledno vi popilično uspeli da kažem".
- To je sve u stvar ljubavi. Znači ljubav prema detetu u sebi, ljubav prema roditelju u sebi, ljubav prema odraslom u sebi. Jer dete u sebi koje je toliko bilo zapostavljeno ono mora da razume zašto je roditelj u meni bio takav prema njemu i obrnuto i mora da se nađe taj neki sklad međusobnog poverenja te tri instance koje se nalaze u svima nama i tu dolazi do tog nekog olakšanja i do tog nekog boljeg funkcionisanja kasnije u svemu - priča Nenad.
Danas je u Nenadovoj pirmarnoj porodici svako otišao svojim putem.
- Sestra naša i dalje živi u Nemačkoj. Ona ima svoju porodicu, ima dva sina i ona živi i radi u Nemačkoj. Moji roditelji su se pre možda godinu dana preselili za Beograd. Oni žive blizu mene i tu su, mislim tu će i da ostanu, naravno. Brat je tu, ja sam u Mirijevu, on je na Vidikovcu, ne viđamo se nešto toliko često, al se čujemo svaki dan. Uglavnom sve funkcioniše onako kako treba. Posećujemo se. Ja idem kod svojih roditelja često. Oni su blizu mene.
O svojoj aktuelnoj porodici Nenad priča sa mnogo ljubavi, a o tome kako je doneo odluku da formira svoju aktuelnu porodicu, da li se zaljubio, kaže:
- Pa bukvalno. Zaljubljivanje i to baš ono. Ja sam srećan, moja žena, moja supruga ona je ćerka advokata, jedinica, a ja sam u tom momentu bio muzičar koji nije razmišljao ozbiljno o svom životu. Bukvalno smo živeli od danas do sutra. Nisam imao stan, nisam imao neki dobar auto, nisam imao ništa spektakularno što bi sad neka ozbiljna devojka se nešto hajde da kažem zainteresovala. Ja i moja supruga... Nekako nam se desila ta ljubav, ma ja nisam mogao da zamislim, meni je to odmah bilo...
Na pitanje da li je to bila fatalna ljubav Nenad odgovara:
- Poprilično fatalna ljubav, i dan-danas isto.
Nenad je u jednom trenutku predložio brak svojoj izabranici, a kako kaže profesorka tada je očekivao pozitivan odgovor i dobio ga je.
- Tako je. Moja supruga je imala već jedan brak i ona ima sina iz prvog braka koji živi s nama već 20 godina. Ja imam dve ćerke sa mojom suprugom biološke i imamo Veljka koji je isto kao moje dete ne razdvajam ga - kaže iskreno Nenad i dodaje da vrlo često upravo Veljku kažu da liči na njega što mu je priznaje veoma drago:
- Zanimljiva situacija tako kad vide Veljka mog negde i kažu brate mnogo liči na oca. Oni misle na mene.
Na profeserokinu konstataciju da je verovatno uzeo neke manire jer je imao dve-tri godine kada su se Nenad i njegova supruga venčali, tačnije od kada žive zajedno, pevač kaže:
- Verovatno, ali to je baš simpatično kad on dođe i kad tako kaže. I eto to je nešto što se dešava često da mu kažu da liči na mene. Meni je jako drago kad čujem. Prema njemu sam bukvalno kao prema svojim, nisam razdvajao moje ćerke od njega. Oni su uvek bili... Mada sam sa njim možda malo više vremena provodio pošto smo imali i zajedničke... On je dečak, malo sport, malo neke igrice, malo...
Nenadova supruga je po profesiji balerina, ali kako on kaže sada je domaćica, ali i stub porodice kada je u pitanju vaspitanje dece koja imaju kako je naveo Nenad: "17 godina ima moja starija ćerka, 12 godina ima moja mlađa i Veljko je sada 20 godina".
O još trenutaka koji su mu obeležili život Nenad priča u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje večeras u 22.15 sati samo na Blic televiziji.
