Pevač Dušan Kurtić najveću popularnost je stekao u takmičenju "PZE" gde je osvojio srca publike. On je karijeru počeo da gradi sa samo 17 godina, a o nimalo laganom životu nedavno je govorio.
Dušan je odrastao u Nemačkoj nakon čega se preselio u Srbiju. On je imao brojne izazove i finansijske poteškoće. On je nastupao sa Tomom i Pantersima, a pored komponovanja drži i časove pevanja.
- Držim i časove pevanja. To sam krenuo za vreme korone, tada se ništa nije radilo. Svi smo bili kod kuće, pare se troše, a računi moraju da se plaćaju, pomozi roditeljima, babi i dedi i tako dalje. Došao sam do ideje da držim online časove pevanja i tada sam par meseci vozio taksi u Nišu. To je bio jako zanimljiv posao. Ljudi su me prepoznavali, nije me bilo sramota da radim to jer je to pošten posao. Neke kolege su me gledale sa visine, pa mi kažu 'brate ti si pevač, kako možeš' - a šta da radim? Da uzmem od zelenaša kao što su oni radili? Ja znam da su ti pevači godinu dana vraćali samo te dugove... Ja to gledam kao normalnu stvar što sam radio, svi smo mi ljudi - rekao je on i otkrio kolika mu je zarada na taksiju bila:
- Možda je bilo 70 do 80 hiljada dinara.
Ne krije da je pevačima izražena sujeta.
- To je kao neki tornado koji te uzme. Teško ko se snađe u tom poslu. Ne znam kako su pevači gledali na mene tada zato što radim kao taksista, niti me je zanimalo. Ja sam se borio za svoju egzistenciju, da pomognem svojoj porodici i svim ljudima oko mene. Drugi su to gledali kompleksaški, oni nisu to, oni sede u kafiću, piju espreso, prekrste noge i tako dalje. Volim i ja to, ali treba da se vodimo prioritetima, što bih ja sad to radio, a kuća mi trpi? Ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja, pa se pitaju šta će komšija da misli? Koga to briga, ako ti spavaš mirno? Mir nema cenu - rekao je on tada za "Novu".
"Nisam znao ćirilicu"
On je odrastao u Nemačkoj, a dolazak u Srbiju mu je teško pao.
„Tamo sam živeo do svoje devete godine, išao sam u školu, a kad smo došli u Srbiju sve mi je bilo čudno i drugačije. U školi mi je učenje ćirlice bilo teško, nisam imao blage veze, ja sam generacije ’93, a stavili su me u školu sa generacijom ’94 jer mi jedan razred nisu priznali. Ali to je ispalo dobro, da bih naučio ćirilicu“, pričao je on i dodao:
„Majka je bila domaćica, a otac je radio kao obezbeđenje, brat Ivan je takođe radio kao obezbeđenje sa ocem, počeo je sa 18 godina.“
