Kuća i voćnjak imaju za nju veliku emotivnu vrednost jer su nasledstvo od bake i deke.
Kaja ističe da beg iz grada i život u tišini i miru selo nudi, više prija od gradske žurbe.
Glumica Kaja Žutić pronašla je svoj mir na selu, gde provodi veći deo godine baveći se baštovanstvom i uživajući u tišini. Kuću u Šumadiji, koja gleda na prelepa brda, nasledila je od baka i dede, a odluku o preseljenju donela je sa tadašnjim partnerom sa kojim je provela više od decenije. Danas u ovoj seoskoj idili boravi od polovine marta pa sve dok hladno vreme i pozorišne obaveze ne zahtevaju povratak u Beograd.
Kaja nas je jednom prilikom ugostila u kući, a dočekala nas je u vunenim čarapama i tada otvoreno podelila koliko joj znači beg iz grada.
"Nema buke i nema žurbe koju grad donosi. Kada si u gradu, slobodan dan se pretvori u jurnjavu. Ovde nije tako, stvarno je mir i taj ritam koji nameće ovaj prostor i energija koju daje. Malo okopamo, krešemo grane, beremo voće, treba da se kosi, i fizički je aktivnije. Kada sednem za radni sto i tada je mir, slušam ptičice"
Za glumicu ova kuća ima duboku emotivnu vrednost jer je podseća na pretke koji su joj ostavili imanje i zasadili voćnjak:
"Inspiraciju imam svuda, nosim je sa sobom. Svakom oku više prija zelenilo. Imam emotivnu vezu sa drvećem. Voćnjak je sadio moj deda i imam utisak kao da su baka i deka pored mene, kada recimo kosim ili krečim voćke, pa me zakači grana i ja mislim da me je deda počešao, da su zahvalni što sam tu".
Ne želi da imanje bude zapušteno
Svesna je da bi bila velika šteta da imanje ostane zapušteno:
"Oni su mi ostavili ovu kuću. Bila je greota dok se nije koristila. Sada mu dođe kao letnjikovac, dođemo u polovini marta i tu sam sve vreme, dok ne zahladni dovoljno i ne krenu obaveze u pozorištu, i onda se vraćam u veliki, prljavi i smrdljivi grad".
"Put do grada je cena, rado je plaćam"
Svakodnevno putovanje do Beograda zbog posla ne predstavlja joj problem jer smatra da su prednosti seoskog života neprocenjive:
"Put do grada je cena, rado je plaćam. Ujutru kada se probudim gledam brda i Šumadiju, divno mi je. Nemam problem sa tim i uveče kada igram predstavu, sednem u auto i polako. Ovde čujem zrikavce, a u stanu ih nema".
Odluka o trajnom preseljenju doneta je spontano tokom pandemije korona virusa:
"Nikad se to ne bi desilo da nije bilo korone. Pobegli smo tada od paranoje koja je bila u gradu, preselili smo se u jednom danu u martu, nakon deset dana ludila, shvatili smo da imamo izlaz. Otpratila sam ceo prirodni tok proleća i leta".
