Spot za novu pesmu snimila je na Baliju, uz uključivanje lokalnih ljudi u projekat.
Jovana Pajić je objavila novu pesmu 'Dođe meni' dve godine nakon hita 'Ludilo moje'.
Pevačica Jovana Pajić, koja se pre dve godine spektakularno vratila velikim hitom „Ludilo moje“, ponovo je spremna da uzdrma domaću muzičku scenu. Tačno dve godine nakon pesme koja je obeležila njen povratak i postala nezaobilazni letnji soundtrack, Jovana je danas objavila novu numeru simboličnog naziva - „Dođe meni“. Autorski tim, takođe, nije menjala, pa tako i ovaj singl potpisuju Bane Opačić za kompoziciju i tekst, a aranžman Dušan Alagić.
- Konačno je, i baš sam uzbuđena i jedva čekam. Baš sam dugo čekala na ovu pesmu jer je bilo tehničkih problema. Stvarno su se neke okolnosti izdešavale koje mi nisu išle na ruku da ona izađe ranije. I tek kada je prošlo neko vreme, kada onda zapravo i shvatiš, mi se uvek tešimo pa kažemo ko zna zašto je to dobro. Ja sam naposletku i shvatila što jeste, a to je zato što sam spot za ovu pesmu snimala na Baliju, i onda sam, eto, našla neki dublji smisao u tom odlaganju svega, jer, eto, nekako se ispostavilo da je to prava lokacija baš upravo za tu pesmu. I ja to volim što nisam onda, kad sam trebala, završila to sve, nego je ova pesma čekala da dobije svoj zasluženi spot tamo, rekla je Jovana Pajić.
Kažeš da nijedan tvoj put, snimanje, nastup ne može da prođe bez nekog peha. Pa koji je bio sada?
- Joj, ne mogu da se setim sad šta je bilo konkretno peh, ali je stvarno bilo izazovno naći lokaciju jer sam ja želela da pošto se pesma zove “ Dođe meni” i ko je nije poslušao može da vidi o čemu se radi. Nekako je kao tema da, i kada sve prekineš i obustaviš i završiš, jednostavno odustaneš od svega, da to ne mora nužno da znači kraj bilo čemu, nego je to zapravo jedan novi početak. I nisam želela da snimim Bali turistički nego sam želela da ga prikažem onako kako on zapravo izgleda. Jer i pesma o tome govori. I onda je to bilo, na primer, izazovno, jer smo te lokacije tražili onako prilično zeznuto, jer ne znaš u čemu ćeš se obratiti. Tamo je generalno jako bezbedno, ali je nama bilo nepoznato, i baš smo bili sa meštanima konstantno okruženi, tu nema turizma, ali ljudi u ovom spotu su zapravo ljudi koje ja poznajem. Postoje lokacije koje su bile dosta udaljene, ali neki kadrovi su bili nama blizu, i ljudi koji su bili u spotu su ljudi koji nas okružuju, koji su, da kažem, Balinežani, koji žive blizu hotela gde smo smešteni, koji su prijatelji naših prijatelja koji tamo žive, i onda su oni svi nekako bili deo ekipe. Bane tačno i precizno učestvuje, odnosno podržava svojim tekstovima, i negde i moj razvojni put i neke moje životne lekcije koje se dešavaju, i ja sam presrećna zbog toga, zato što ja stvarno imam tu čast da pevam ono što živim. A to mi je prelepo.
"Bolje da skočiš, pa da se sam uveriš da li si pogrešio ili ne"
Kažeš da ceo život kontriraš, koliko te je to koštalo?
- Pa košta, sve košta. Ali nekako bolje da plaćaš svoje lekcije nego da nekim tuđim viđenjem sebe odustaješ od nekih stvari ili se ne osuđuješ, to je baš glupo nekako. Bolje da se sam zezneš nego da se zezneš dajući na poverenje nekome da zna bolje od tebe šta je tebi potrebno i šta ti treba da radiš, kako da misliš, kako da izgledaš i obrnuto. To su tuđe granice, tuđa ograničenja. Ne znači da su tvoja. Bolje da skočiš, pa da se sam uveriš da li si pogrešio ili ne. To je po meni najispravnije.
Da li ljudi na Baliju skromnije žive?
- Mislim, tamo se jednostavno mora otići da bi se to doživelo, jer ovako u prepričavanju postoji veliki rizik da samo zvučiš kao da nisi normalan. I to sam shvatila. To je, na primer, jedna od stvari koje sam shvatila, zato što meni nije nepoznat život na fabričkim podešavanjima. Ja se trudim da ga živim i ovde u Beogradu na taj način. Tako sam odrasla, u takvoj porodici sam se rodila. Velika mi je porodica, radnička porodica i meni skroman način života nije nepoznat. Ja sam neko ko mnogo voli prirodu, ko voli životinje, ko je nekako prizeman u svakom smislu. Ne dam se baš lako zavesti nekim, da kažem, stvarima koje su sastavni deo svih naših života, zato što me to ne ispunjava. Nekako je to po meni neko traćenje. Nema potrebe. I mimo Balija letujem na Adi Bojani, letujem na ostrvu Amuljani, u tako nekim mestima koja su i dalje potpuno prirodna, gde se čovek nije naselio i izgradio i uništio to sve. I onda je meni Bali samo otkriće koje mi je došlo po životu u vreme kada mi je to potrebno. Ti ljudi, bez obzira na 21. vek i na to što im je dostupno sve, oni nisu banovani, imaju internet, imaju sve društvene mreže. Oni jednostavno nisu potpali pod taj uticaj, oni, pošto računaju vreme po svom kalendaru. Ne bukvalno, ali generalno i dalje rade u pirinčanim poljima, i dalje rade sve poslove kao mi nekad u 18. veku, bez obzira što se tamo doselilo dosta ustralijanaca, na primer, koji su izgradili tamo sve i svašta i onako prilično ga modernizovali. Balinežani su ostali lojalni svojoj kulturi i oni su nekako ljudi koji te uče da budeš zadovoljan. Oni veruju u karmu, sudbinu, sad, ne sutra, prekosutra, u sledećoj generaciji, nego u roku od odmah. Jako su zahvalni, žive u skladu sa prirodom, prirodu poštuju više od svega, i nekako, kad si okružen ljudima koji nisu nervozni, ti nemaš onda nijedan izvor stresa, rekla je Jovana koja je umalo završila u zatvoru na Baliju.
Ko je dao prvi sud pre nego što pesma izađe u javnost. Znamo da su i ćerke nasledile talenat od tebe i od bivšeg supruga, pa i da jako lepo pevaju. Kako su reagovale?
- Pa one znaju za sve pesme mnogo ranije i onda to njima postane staro. Do trenutka kad pesma izađe, njima je to stara priča. One pevaju odavno, slušaju je, znaju ceo taj njen razvojni put, kako je nastajala, od demo snimka pa do svih mogućih mikseva, dorade aranžmana, pratećih vokala i ostalo.
Kako sad izgleda život sa tinejdžerkom?
- Izazovno. Jako izazovno. U današnje vreme je to baš podvig i treba samo puno ljubavi i strpljenja i konjskih živaca. Ne proveravam telefon, ali sam onako prilično u njeno slobodno vreme uključena i onda u svakom trenutku znam gde je i šta, ali mi smo stvarno izgradile odnos pun poverenja, bez obzira što ja to poverenje uvek podebljam i proverim, to mi je jednostavno zadatak. Ali Helena je prilično zrela i onako svesna već osoba sa svojih 14, subjektivno nekih 16, 17. Vrlo se lepo dogovaramo i jako je odgovorna i to poverenje onako je prilično čvrsto. Mislim, svaki tinejdžer mora da ima svoj prostor. Naravno, treba ga čuvati da bude bezbedan. Ja se šalim sad, da me ne shvati niko pogrešno, treba ih održati živima. Znaš, kao koliko su svi nesvesni rizika u koje mogu da zapadnu, nego tako tela bez glava. Ali u suštini, moramo da imamo i poverenja malo i u život i u njih. Znaš, sve što može da se iskontroliše, treba da se iskontroliše, ali ne postoji tinejdžer koji nema svoje tajne, osoba koja nema svoje tajne, svoju privatnost. I kao, ajde da im ukažemo stalno da drobimo na te rizike i opasnosti, pa će Bog, sačuvaće ih, valjda po Bogu, znaš, kao. Ali nekako je jako teško živeti u tom opterećenju, jer ne bilo ti što ti majka misli, što ti majka pomisli, ne treba niko drugi sem zabrinute majke. Tako da ono što je do mene, ja se trudim da zaokružim, da je to pod nekom mojom zaštitom i svim mogućim pojačanim čulima, a ovo ostalo, kažu: Bože, pomozi. Kreću prve simpatije, Jeste mi čudno, i moje drugarice kažu:Kako tako pričaš lagano o tome, ti nisi normalna. Ja kažem: Ali nema, mislim, dokle padanje u nesvest? To su normalne stvari u tim godinama. Da se zaljubi, da ima simpatiju, pa da plače, pa da se raspada, pa da ne zna šta će, pa da je kraj sveta. Mislim, kao da se niko od nas ne seća sebe u tim godinama, kao da imamo amneziju, kao da neko nas treba da prepričava jer mi ne znamo ni ko smo bili, ništa. Jednostavno, ja se sećam sebe i nekako nema šta da pristupam tome kao da je to neko svetsko čudo, jer u tom razumevanju i nastaje to naše poverenje. Ne mogu ja na sve da padnem u nesvest, nego da je saslušam i da joj negde pokušam da ukažem šta ja mislim o tome, a ona mora da prođe svoju školu, ona mora da prođe svoje iskustvo. Mora da se zezne, mora da pogreši, mora da je zapeče, mora da je oseti na svojoj koži, da je zaboli, jer samoće tako naučiti.
Pre par dana Marija Šerifović je ponovo imala niz svojih koncerata, ti si svaki put u prvom redu. Kako je bilo i šta ona kaže za pesmu?
- Na koncertu je bilo prelepo, kao i svaki put. A što se tiče pesme, ja sam joj pustila, njoj se dopala, ali to je bilo to. Nekako, ona iz svoje želje, naravno, da to sve ispadne kako treba, ima neke svoje druge uglove koje ja jako uvažavam i cenim i volim da čujem njeno mišljenje, ali nekako ne bih ni volela ni previše da se oslanjam na to, jer meni je prva stvar da li ću se naježiti, da li će ona u meni nešto izazvati, kako ću se ja osećati. Ne želim da mi se rasipa taj moj osećaj da mi pravi nesigurnosti kad vidim tuđe reakcije na to. A ume da mi se to desi, jer ja iz želje, iz svog uzbuđenja, pustim ljudima oko sebe.
"Marija je uvek u strahu"
Da li sada sa Marijom Šerifović pričaš, kao dve mame? Pita li za savet?
- Pa pita, mislim ne da pita, ona strahuje. Strahuje, uvek je zabrinuta, ona je kontrol frik i nekako voli to sve tako, ali ja nekako, njoj to savršeno ide, ne pita ona puno za savet, ali ja nekad u šali kažem: Ja bih to, ne znam, ovako ili onako ali ja imam devojčice i to je nekako potpuno i za mene drugačije, jednostavno ne bih možda ni ja znala kako bih sa sinom da ga imam. Ali ona to jako dobro hendluje i vrlo se oslanja na svoj osećaj, ne samo na to kako bi trebalo, šta kaže moderna psihologija i ostalo, nego na svoj osećaj, jer ono mi je izazovno i njoj i zanimljivo i onako i ona uči, jer nama su u stvari deca, naši učitelji, nismo mi njihovi, rekla je.
