U rijalitiju je došao do emotivne krize i doneo odluku o razvodu.
Danas je posvećen porodičnom životu i ima podršku supruge Marine, s kojom je izgladio razlike i sačuvao brak.
Ivan Gavrilović slavu i popularnost stekao je '90. godina. Njegov hit se i danas peva, ali se i o njegovom učešću u rijalitiju kada je zatražio i razvod od supruge i dalje priča. O svom životu, od detinjstva pa do danas, uspesima i padovima Ivan govori u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".
Ivan Gavrilović je u jednom trenutku svog života živeo 200 na sat baš kako je naslov njegovog najvećeg hita po kom je i danas prepoznatljiv, ali početak nije bio takav. Rođen je u Nemačkoj gde je proveo jedan deo svog života, a kasnije, sa sedam godina kada je došao u Srbiju njegov život se menja. Prošao je mnogo toga dok nije stigao do rijalitija u kom je poželeo da se čak i razvede od supruge, kako su to prevazišli i da li danas pričaju o tome Ivan otkriva u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".
Muzika
Oduvek je voleo muziku, ali roditelji su smatrali da treba da završi školu.
- U školi je počela da mi se sviđa gitara i muzičarka koja je bila tada, Mira Stojanović, ona je provalila taj moj talenat i odmah me ubacila u hor. Bio sam drugi glas, međutim, ona je osetila da ja imam još više kvaliteta, ona me je premestila da budem solista i ona me je upisala u nižu muzičku. Ona je baš uticala na taj moj muzički život. Bukvalno me je otkrila - kaže Ivan.
Ivan je u tom periodu zavoleo muziku, pevanje, ali i gitaru. U tom periodu negovalo se u školama to da postoje bendovi, pa je Ivan i kasnije u srednjoj školi bio deo benda.
- Tada je bilo usmereno obrazovanje, ja sam prve dve godine išao u Građevinsko tehničku školu, koja je bila blizu mene i tu smo imali te koncerte. (...) Posle toga sam ja otišao u Drugu ekonomsku i završio ekonomsku i Višu ekonomsku - kaže Ivan koji je i radio u Subotici, u Veterinarskom zavodu.
Radio je i kod privatnika i jedan deo ambicija svojih roditelja je ipak ostvario.
- To mi je bilo super. Roditelji su tada bili najsrećniji. Molili su se Bogu da se nikad ne vratim muzici - sa osmehom priča Ivan i na reči profesorke da je muzika bila njegov život, dodaje:
- Tako je, bukvalno, i pravim taj prvi bend. Mi to pravimo, kroz neka naša nadanja u to suludo vreme, da je sprovo druga godina, kada je baš bilo teško. Ali mi imamo nekako to naše usmerenje da ćemo da pravimo pesme, da mi možemo da budemo popularni. Moj drug, što je radio sa mom, bio je još i više ubedljiv u to da ćemo da budemo sigurno uspešni. Zaista, mi 1991. godine pobeđujemo na "Mesamu", 1992. godine već imamo koncert u Sava Centru. Za ta vremena je jako turbulentno. I onda se otvara cela priča.
Tada su počeli i prvi honorari od 500 maraka, a onda su došli i oni od 5.000 maraka, kako kaže profeorka, ali Ivan ističe da nije bio materijalista.
- Ja nisam bio materijalista. Nisam bio toliko praktičan - kaže Ivan.
Devojke
Ivan postaje popularan, a pre te popularnosti ističe da je bio u vezi.
- Ja sam imao ljubav baš pre toga. I sad, odjedanput iz te ljubavi koja je bilo onako, čvrsta veza, dve godine i tako dalje, ja postajem abnormalno popularan, mogu da imam neke devojke o kojima sam sanjao, čak nisam mogao ni da sanjam - kaže otvoreno Ivan.
Tada nije mogao da odoli, kaže, "nisam moga da pobegnem, u stvari nisam mogao da odolim, nego sam podlegao, to mi je prijalo".
- Uživao sam svakog koncertu, uživao sam svakog toj energiji. Uživao sam što dolazi takav svet. Hiljadu ljudi, negde, dve hiljade, nege petsto, negde dvadeset hiljada - kaže Ivan.
Ulazak u rijaliti
U jednom trenutku u svom životu Ivan je ušao u rijaliti.
- To su neki formati koji su se u tom momentu pojavili kao novi formati, koji su se pojavili kao da ti, ne znam, kroz to možda zaradiš, da oživljavaš karijeru, da kroz to neke svoje ambicije koje si... naravno, nikad te ne napuštaju, ali mislim da su to neke, eto, recimo, ako neko saplitanje postoji i ako nešto postoji u svemu tome, to je odabir tih takvih formata da čovek ulazi u te rijalitije iako si ostvaren - kaže Ivan i dodaje:
- Nekako sam razmišljao da nemam nekog medijskog prostora previše, možda za to što sam hteo da izbacim novo, ali to je u stvari možda malo strah od toga da te ne zaborave.
Ivan kaže da to nije bilo zbog kompleksa, "nego radi toga da bih imao".
- Pošto sam već dobio decu, da bih imao posla, da bih mogao da zarađujem. To je taj strah, od egzistencije, strah od toga da ne prestane to da se dešava, jer mi smo počeli da živimo, bukvalno više mi nismo postojali za sebe, od kad sam se oženio, od kad smo dobili svoju decu - priča Ivan Gavrilović.
Odluka o ženidbi
U jeku popularnosti Ivan je mogao da bira, a na pitanje kako je doneo odluku da se oženi, kako je izabrao suprugu ili ona njega, kaže:
- Pa ne baš nešto preterano svestan. Možda je i ona mene... Nekako zajednički, kroz neko prijateljstvo, pre svega onda, bila je lepa, ja sam kapirao da čini mi se da ako bi to još više trajalo to neko samostalno ludilo u smislu da se čovek previše raspusti pa da onda odeš u neku drugu krajnost da je ipak vreme da se povuče neke ručna.
Ivan kaže da nije tada bilo pritiska roditelja već da je zbog celokupne situacije sam to ocenio, a onda se dogodila i trudnoća. Ono što ga je osvojilo kod Marine Ivan ističe da i danas postoji:
- Pa njena iskrenost. Dobrota, ljubav koju je imala u sebi ne toliko ta neka vamp lepota, nego upravo suprotno od onoga što sam ja do tad doživljavao i to što nije imala veze sa estradom. Trudnoća se desila, željena, mi smo pre toga počeli da živimo dva meseca već, tri, zajedno. I onda se desi to i onda...
Početak bražnog života i profesionalne obaveze kaže Ivan nisu baš tekle tako glatko.
- I ona se navikava na to jer nije znala kako to izgleda - kaže Ivan, a profesorka se nadovezuje:
- Šta znači imati muža koji je...
- ...jako popularan - kaže Ivan i nastavlja:
- I onda ljubomora... Teško je to bilo. Volim da bacim na humor. Branio sam se, nisam ništa radio, a banalni neki primeri, ne znam, šljokice ili ovo ili ono, šta si radio, gde si bio i tako dalje. Ali, to je isto nezrelost i njena, a i moja. Obostrana nezrelost za još uvek taj neki brak koji treba da bude na nekim drugim postulatima onako zasnovan. Vreme čini sve da...
U toj vezi Ivan i njegova supruga sazrevaju, posle tri godine dobijaju i drugog sina.
- To onda dovodi do onog zaključka da čovek ne pripada sebi - kaže Ivan.
U tom trenutku kada postaje otac, stub porodice, Ivan je imao i neke moralne vrednosti, kritikuje one koji ne poštuju patrijarhalnost.
- Pa jesam, da, bio sam baš onako isključiv u tim stvarima, onako i... Pa, kažem drugaru, nemoj to da radiš ako imaš četrdeset godina, nemoj da budeš sa klinkom od dvadeset godina i tako, mislim, banalizujem malo stvari, ali... Voleo sam da iskritikujem sve to - ističe Ivan.
Na pitanje profesorke: "A vaša bračna zajednica, je l' ima ljubavi", Ivan kaže:
- Da, i dan-danas, ogromna.
Na konstataciju profesorke da se ona produbljuje i rođenjem dece, i zajedničkom brigom i to zajedništvo je na višem nivou, Ivan kaže:
- Da, čak sada i na nekom najvišem. Moji roditelji su bili 50 godina u braku, i njeni roditelji, imali smo nekako te primere. Sredine koje su bile zdrave, niko nije bio, niti devijantan, niti nešto. Da, baš se vodi računa o porodičnim životima. Tako da, sada kada pogledam, i njen brat ima porodični život, i moja rođena sestra divan, znači da to, ipak, je neko usmeravanje naših roditelja, već od temelja samog, već od 7, 8, 10 godine, kad je to nama sve smešno, mi se svi smejemo roditeljima, kao što nam to pričate.
Ljubav u rijalitiju
Ulazak u rijaliti postaje prekretnica u Ivanovom životu, na konstataciju profesorke: "Ja znam da to nije preterano prijatno, ali gledalačka publika prosto želi da razume šta se to se vama događa, svesni ste da su kamere 24 sata, da javnost zna svaki detalj, svaku vašu misao, svaki potez, svaki pokret, pokušajte malo da nam objasnite šta se zapravo dogodilo tada".
- Ma užas. Pa ne znam, ja bih rekao da postoje neke, možda bih prešao malo na ezoteriju, neke druge apstrakne stvari koje možda nemaju veze sa našim realnim, normalnim i tako dalje. Tako da... Ja ne znam šta se dešava u tim magičnim kutijama gde vas ostave, da bude vas 28. Negde sam pročitao da je to bio neki eksperiment pre 30-40 godina, i da su samo oni to ekranizovali i da zahvaljujući tome kada si u nekom prostoru dugo, šest meseci, sedam meseci, osam meseci... Ne da se menja rezon, nego se potpuno menja pogled uopšte, ne znaš gde se nalaziš i tako dalje. Gubiš potpuno neke... Ne znaš ni koliko je sati, tako dalje. To onda nije toliko objektivno za objašnjavanje realnog života i tog formata, gde ljude dovode u situaciju da oni prave svakakve gluposti - kaže Ivan.
Ivan je ušao u rijaliti kao čovek koji je imao vrlo jasne moralne norme, a onda tamo počinje sve da se menja i on se zaljubljuje.
- Pa ne znam ni kako bi se to... - kaže Ivan, a na pitanje profeokre, da li možda ne bi koristio taj termin odgovara:
- Ne bih ne. Ja bih to pre bacio na neku bolest. Ne znam ni ja na šta. Emocija neka koja se rađa iz nekih tih situacija u koje si ti doveden zato što nemaš izbora. Koliko god da si jak i tako dalje, a ja nisam nešta preterano jak, to sam tada odsetio, da sam sada neka moralna gromada u smislu da sam, mogu da izdržim neke stvari, a da ti ne slabi tvoja ličnost, pa onda okolnosti, pa nespavanje, pa bolesti, pa onda razne igrice koje se igraju, kada ljudi ostaju bez hrane... Tako da, to ne samo da taj format je prilično i nehuman, sa moje tačke gledišta. Užas.
Kada su u pitanju emocije i šta je sa njima Ivan kaže:
- Neprirodno. I onda utiče, naravno i na rezonovanje i na ponašanje. Emocije su neke koje ti se bude, ali ne znaš koje su to emocije. Te emocije nisu postojale. To je izazvano nekim delovanjem, da li to postoji neki šablon ili da li postoji, to vi bolje znate kao stručnjak, da li postoji neki sistem izazivanja nekih emocija pod nekim pritiscima, da bi napravio nešto, zaboravio sve to.
Profesorka je zatim upitala: "Da li ste svesni tada da čitava javnost, uključujući i porodicu, i roditelje, i suprugu, i sinove, da su svi prosto gledaoci onoga što se tamo događa. Da li ste imali osećanje krivice dok ste bili unutra?", na šta Ivan kaže:
- Pa ne, nekako sve se menja. Te jesi, te nisi, te... Ne znam ti postaješ labilan, onda... Teške su to stvari.
Ivan je tada doneo odluku da se razvede od Marine, ali ona zapravo nije ni otišla iz njegovog života:
- Ne, nikad. Pa, eto, tu, kroz to se vidi koliko je sve to onako... Mislim, to... Slabijeg intenziteta u odnosu na realnost. Da se to napolju dešava, u realnom svetu, da se čovek zaljubi i tako dalje, to je ozbiljno. Onda tu se već... Tu dolazi do turbulencija i do... Do ovoga... Mislim, ne znam. Ne znam šta bih rekao.
Na pitanje profesroke kojim smerom je išla ta emotivna relacija između njega i te dosta mlađe devojke, Ivan kaže:
- Nije to toliko išlo da bi to sada opstalo u nekom normalnom svetu, čim smo izašli, to meni nije vredno ni pomena, jer kad sam video da se nešto dešava čudno, tek sam počeo da viđam kada sam izašao napolje. Vama je to interesantno dok ste unutra, ništa ne kapirate i kada izađete napolje, e, onda već vidite da je nešto opasno, da se tu nešto...
Ivan je tada ipak doneo odluku o razvodu, a sada na to kaže:
- Pa da, ali nije to... Kako bih Vam rekao... Pa ti donosiš neke odluke ad hok, ono varijante, jer tu si isuviše labilan.
Kada je izašao napolje Ivan kaže da je shvatio neke stvari:
- Pa ne, onda vidiš da je to bilo igra, da je ona bila plaćena za te stvari, da ti dolazi do saznanja šta sve doživljava Marina, ne znam, napolju, poslati mejlovi neki čudni, pa onda razne neke priče da nije dato da se uđe, pa provaljuješ da je u stvari sve to neka igra bila oko tebe...
Na pitanje da li se kaje Ivan kaže:
- Ne da se kajem, nego sam se bio i uplašio i onda sam se i odkačio od svega toga i, naravno da postoje pokajanje.
Tada nije imao potrebu da ode kod stručnjaka, znao je sam da mora da preduzme neke korake.
- Nisam, ja sam znao odmah čim sam... Nisam se lečio ništa, znao sam da treba da se lečim u smislu da se što pre vratim normalnim tim mojim... Deci i svemu - kaže Ivan.
Tada je došlo i do susreta sa suprugom Marinom.
- Pa i ona... I ona uviđa... U početku je ljuta vamo tamo... Međutim... Ali vidi i ona da to ništa nije... da sam ja skroz drugačiji od onoga kakav sam bio pre negošto sam ušao. Čak sam i govorio daj da ne ulazi, mislim... Bila je korona pa... Trebali su novci... - kaže Ivan Gavrilović koji ujedno i priznje da je to bio motiv ulaska u šou.
- Kada je ona videla da sam ja ono totalno... Da sam ja za psihijatra... Za neku instituciju malo... - smeje se Ivan, a onda nastavlja o tome kako je izgledao taj susret između njega izmenjenog i njega pravog:
- Pa bilo je to... Budem tamo, pa onda dođem kod kuće, pa... Ona vidi da sam ja nešto postao plašljiv, da... Da sam se promenio mentalno, totalno.
Ivan kaže da je imao sreću što je od prijatelja i porodice imao podršku:
- Videli su da... Da se radi o tome da to nisam bio ja, kakvog oni mene poznaju. Zamislite da može da se izmeni svest nekoga, ili podsvest, ili šta, nemam pojma ni ja... Racio ili bilo šta... Da budete toliko poremećeni u tih šest, sedam, osam meseci.
O tome šta kaže sebi kada postaje svestan da je u izmenjenom stanju donosio odluke Ivan kaže:
- Da se brzo vratim na pravi kolosek. Hvala bogu da sam nailazio na razumevanje. Sa svima sam mogao...
Marina je jedan period bila hladna, ljuta.
- Jeste, da, ne bih ja sad toliko davao značaj... Jeste, godinu dana je bilo traumatično. Prošlo je, da... Idemo dalje... Oprošteno sve...
Na pitanje da li o tome ne pričaju kod kuće u krugu porodice Ivan kaže:
- Ne. Kao da nikad ništa nije bilo. Majke mi Marina je tu veliki... Marini treba dići spomenik... Tako je, ovaj, svaka joj čast. Zato je i ljubav mnogo velika. Možda smo bili zajedno na nekom testu ljubavi. Ja bih to tako rekao.
O čemu je Ivan Gavrilović još sve govorio, saznajte u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje samo na Blic televiziji u ponedeljak, večeras u 22.15 sati.
