Dragan Bjelogrlić za sobom ostavlja jednu od najvažnijih godina u životu i karijeri. Hrabro je prvi put stao iza kamere u projektu “Montevideo, Bog te video“, epopeji o našim fudbalerima iz tridesetih godina prošlog veka i njihovom putešestviju na Svetsko prvenstvo u Urugvaj. Višeminutni aplauz naterao je suze Bjeli, koji u razgovoru za “Blic“ kaže da nije bilo lako i da je strepeo da li će film uspeti.
- Naravno da sam strepeo jer se radi o mojoj prvoj režiji. Kao što svi vrlo dobro znamo, na prste jedne ruke mogu da se prebroje domaći filmovi koji su na pravi način gradili jednu epohu, kao i oni koji su fudbalsku temu obradili na jednom uverljivom i visoko estetizovanom nivou. Ovo je visoko zahtevan projekat koji obuhvata i film i seriju. Jako su retki primeri da i film i serija budu urađeni podjednako dobro. Obično jedno ne prati drugo. Po prvim reakcijama publike i prvim kritikama rekao bih da smo uradili jedan dobar posao i da smo na pravom putu.
Na beogradskoj premijeri, nakon ovacija publike, pustili ste suzu. Da li ste osetili da ste uspeli? O čemu ste u tom trenutku razmišljali?
- Samo sam jednom u životu doživeo ovacije koje su trajale preko tri minuta. To je bio slučaj sa filmom „Lepa sela lepo gore“, mislio sam da se to nikada neće ponoviti. Nakon premijernog prikazivanja filma u Beogradu, sala “Sava centra” je eksplodirala, publika je bila na nogama, a aplauz je trajao, kažu, 10 minuta. Jugoslav Pantelić, koji je bio voditelj programa, tada je rekao da je to jedinstven slučaj i pravi istorijski trenutak. Nakon toga, nisam više mogao da kontrolišem svoje emocije.
Zašto ste se odlučili da vaša prva režija bude baš „Montevideo”?
- Poslednjih pet, šest godina imao sam ideju da bih mogao da se latim rediteljskog posla. Čitavo moje bavljenje produkcijskim poslom je bio put ka režiji. Kada smo počeli da pripremamo film i u trenutku kada su me producent Dejan Petrović i direktor projekta Zvonimir Šimunec pozvali da radimo na filmu i seriji, odmah sam se bacio na posao. Radeći gotovo dva meseca na scenariju i baveći se istraživačkim radom, shvatio sam da je to tema za moj film, ostvarenje moje davnašnje želje, priča koju tačno znam kako da ispričam. Tu ideju sam prvo saopštio svojim najbližima, svojoj porodici, a zatim i producentima. Bili su iznenađeni, ali su mi dali odrešene ruke i verovali u to što radim.
Prvi put ste bili iza kamere, kakav je osećaj i kako ste tretirali glumce? Koji reditelj je na vas izvršio najveći uticaj?
- Sa glumcima sam radio tako što sam sa njima bio ispred kamere i igrao scenu, zajedno smo glumili. To je bilo nešto u čemu sam se jako brzo snašao i od toga nisam strepeo, kao ni od kadriranja. Direktora fotografije Gorana Volarevića već vrlo dobro znam, znam sve njegove kvalitete i način na koji razmišlja, tako da se sve lepo uklopilo. Jedino u šta nisam bio siguran jeste koliko će mi uspeti da emocije sa platna prenesem na publiku. To smatram svojim najvećim uspehom. Gledao sam mnoge filmove i kad sam počeo da sabiram utiske, sve se svelo na Italijane, tako da je italijanska kinematografija na mene imala presudan uticaj. Tu pre svega mislim na Federika Felinija, Serđa Leonea, Roberta Benjinija i Đuzepa Tornatorea.
Šta vas je privuklo priči o uspehu srpskog fudbala u Urugvaju 1930. godine?
- Najviše me je privukla priča o ljudskom podvigu. Shvatio sam da je to neka vrsta bajke o Srbiji i priča o ostvarenju sna, baš kao što ja sanjam svoje filmove, o ljudima koji su napravili veliki podvig i to u trenucima kada niko nije verovao u njih.
U filmu je sjajno dočarana epoha tridesetih godina prošlog veka. Koliko je bilo teško prikazati verno taj period i da li se tada živelo bolje nego danas?
- To je, takođe, bio jedan od velikih izazova. Zaista sam imao ogromnu pomoć od strane arhitekte Nemanje Petrovića koji je napravio Čuburu iz tog perioda u Barandi, u mestu gde je snimana i serija „Vratiće se rode“. U trenutku kada sam došao na set, stvarno sam imao utisak da se vreme vratilo unazad. Veliki doprinos su dali i kostimograf Dragica Laušević i već spomenuti direktor fotografije Goran Volarević. Generalno, kod nas je malo profesionalaca koji su mogli tako dobro da urade tako veliki posao, a da li se tada bolje živelo nego danas, mi to ne znamo. Sećanja su uvek ulepšana nekom dozom nostalgije, ali je sigurno da se živelo romantičnije, opuštenije i da se život zasnivao na nekim drugim vrednostima.
Kada počinje snimanje drugog dela filma i šta planirate za nastavak?
- Neke scene iz drugog dela smo već uradili, kao što je to slučaj sa delom priče koja se odvija tokom putovanja brodom u Urugvaj. Mene i mog pomoćnika u drugom delu filma Ivana Živkovića očekuje sad ozbiljan i težak posao jer ne smemo da razočaramo publiku. Drugi deo filma je možda čak i zanimljiviji. Mislim da ćemo biti spremni da izađemo sa drugim delom pred publiku na jesen.
Počeli ste kao dete glumac. U svetu dece glumaca malo njih opstane?
- To je dobra konstatacija. Ne znam zašto je to tako. Meni je to pošlo za rukom i mislim da su Fakultet dramskih umetnosti i moj profesor Vladimir Jevtović odigrali ključnu ulogu u mom shvatanju glume kao životne profesije. Do tada je gluma za mene bila nešto što mi ulepšava dečačke dane. Ovo je i poruka svim mladim glumcima da moraju jako ozbiljno da shvate školovanje.
Kako vidite svoj filmski put? Osamdesetih ste bili dete bombaš, potom zvezda “Boljeg života“, devedesetih ste igrali u filmovima koji kritikuju vlast u Srbiji, sada ste i režiser.
- Možda bi pravi izraz bio sazrevanje. Svaki čovek koji se ozbiljno bavi svojim poslom usput i sazreva kroz svoju profesiju. To je jedan normalan put i drago mi je da je to tako.
Da li žalite što niste prihvatili neku ulogu ili vas pak grize savest zašto ste nešto odigrali?
- U mom 30-godišnjem iskustvu bilo je i jednog i drugog. To sve spada u redovno glumačko iskustvo, ali definitivno ima više onih koje sam odigrao, a posle zažalio, nego onih koje nisam, pa mi je bilo žao što ih nisam prihvatio.
Koliko je bilo teško prikupiti sredstva za “Montevideo”? I uopšte, da li je nemoguća misija snimiti kvalitetan film u Srbiji danas?
- Ovo je pitanje za producenta, pa vam ne mogu direktno odgovoriti, ali koliko sam upućen u stanje, uvek je teško sakupiti sredstva za bilo šta u Srbiji, a posebno u ovim godinama ekonomske krize. To je zaista bio poduhvat producenta Dejana Petrovića, koji je omogućio svima nama da odsanjamo svoje snove. Biću mu čitav život zahvalan na tome.
Živojin Pavlović je rekao da se za proizvodnju filma opravdava uzimanje novca čak i od crnog đavola. Da li je bio u pravu?
- Nisam znao za tu rečenicu, a siguran sam da je nije rekao slučajno. Nisam bio u prilici da uzmem novac od crnog đavola, ali sam uzimao od nekih ljudi sa kojima ne bih rado sedeo u društvu. Živojin Pavlović je kao i sve što je napisao i izrežirao i u toj rečenici pogodio suštinu.
Da li država tretira srpsku kinematografiju na pravi i iskreni način?
- Ne. Ne znam kako smo ušli u taj vrtlog iz kog ne možemo da se izvučemo. Kako vreme prolazi, ne samo da ne nalazimo bolja rešenja, nego je situacija sve gora. Poslednjih nekoliko godina je najlošiji period u srpskoj kinematografiji, a kada od svojih kolega čujem da im film „Montevideo, Bog te video“ vraća veru u srpski film, to je najveći kompliment koji mogu da dobijem ovih dana.
