Poznata pevačica nam je ispričala kako božićnu česnicu mesi sa ćerkom Ninom, a i njen suprug Ivan Bosiljčić i ona se trude da je nauče kako se tradicionalno slave praznici.
Nakon veoma uspešne 2021. godine, u kojoj je održala sjajan koncert, imala nekoliko veoma uspešnih nastupa, Jelena Tomašević za “Blic” je sumirala godinu ali i prisetila se kako je u rodnom Kragujevcu slavila Božić u krugu porodice.
Sa suprugom Ivanom i ćerkom Ninom, ovaj praznik priprema sa posebnom ljubavlju.
- Mi se nekako više radujemo Božiću, ali Nova godina je tu od samog našeg detinjstva, samo kićenje jelke, rasveta, da li u kući ili na ulici, budi praznično raspoloženje. Božić slavimo u tradicionalnom duhu, na liturgiji, to je veliki događaj za nas i za naše najmilije. Nova godina je svakako, opšte narodno veselje, da li radila ja na trgu ili negde drugde, uvek su Ivan i Nina sa mnom, a ako ne radim onda smo sa prijateljima. Svakako se slavi i jedno i drugo. Obavezno naravno liturgija, a onda ta česnica koju Nina i ja mesimo i ubacujemo novčić, grančicu drena i sve ostalo koji naši običaji nalažu. To je najinteresantniji deo naših običaja - rekla nam je Jelena a onda se pisetila kako je nada provodila praznike.
- Volela sam sa drugaricama u Kragujevcu da idemo na onu ponoćnu liturgiju, skupimo se celo društvo i onda odemo zajedno, to pamtim kao jedan prelep događaj. Kada se setim, moj brat je uvek bio polažajnik našem dedi, tu je bilo toliko smeha u tome. Moj rođeni brat Darko, nije shvatao suštinu onog “bacanja“ žita, nego je on gađao dedu time. Kako deda otvori vrata, on krene da ga gađa. Tu je bilo toliko smeha i svake godine je bilo tako. Vežu me jako lepa sećanja za Božić- izjavila je pevačica za naš list i ispričala koliko voli da oblizi manastire:
- Kada uđem u neku svetinju osetim smirenje i volim da provedem određeno vreme dok ne osetim da je dovoljno, ali u takvim situacijama, čini ti se da nikad nije dovoljno. Ivan i ja smo obilazili manastire i kada nismo bili u braku, a sada kad god nam vreme dozvoli, volimo da odemo. Naročito smo na Egini doživeli jedno prelepo iskustvo, pre dve tri godine, tu smo išli sa mojim roditeljima i to ćemo pamtiti čitavog života. Takvu blagodat i takva lepota, da ne posumnjaš nikada u postojanje Boga.
Čine sve da njihova ćerka Nina odrasta zdravo i imaju principe u vaspitanju kojih se drže.
- Postoje neke stvari kojih se Ivan i ja držimo i slažemo se u potpunosti, a to je da se umereno koristi telefon i internet i upotreba svega toga, to smo postavili od starta i sada nemamo problem sa tim. Ona nije zavisnik od telefona i veoma mi je drago zbog toga. Umesto telefona, ona provodi dosta vremena napolju sa drugom decom, druži se, igra se, ide u muzičku školu i na sport. Kada je kod kuće ume da uzme knjigu da pročita, što me naročito raduje. Nadam se da ćemo i u budućnosti biti taj dobar glas razuma u njenom odrastanju. Naravno, treba biti svestran, treba i da zna i sa tabletom i sa telefonom, ali ne da provodimo sve svoje slobodno vreme na tome. Nekako mi i odrasli se trudimo, da ne provodimo puno vremena na telefonu, jer za čas nas sve to obuzme. Uđeš nešto kratko da vidiš i završiš na nekom tamo desetom linku, koji te ni ne interesuje. To je nekako kolo, iz kog ne možeš da izađeš. Treba da se osvestimo i shvatimo koliko vremena provodimo na društvenim mrežama, naročito mi odrasli. Što se tiče nje, trudim se da ne strepim, da nemam straha, da prihvatim vreme u kojem ona sad živi. Nije isto vreme, u kojem smo mi živeli i ovo danas. Brat i ja smo mogli da budemo i po ceo dan napolju, naši nisu u opšte brinuli za nas. Znali su da smo ispred kuće sa društvom i da se igramo. Ulazili smo samo da ručamo i po ceo dan smo bili napolju. Tada nije bilo ni interneta ni telefona, ničega. Uradiš domaći, pročitaš nešto, i po ceo dan si napolju. Ali, to nije isto vreme, nije to kao, kako je bilo kad smo mi bili mali. U tom smislu, trudim se da budem realna, da kažem, da to nije isto vreme, da se sve promenilo. Obazrivi smo, a opet se pominjem da ne budemo previše obazrivi, da ne budemo previše ti koji ćemo da je ukalupljuju neke granice. Stalno se preispitujemo i mislim da smo stvarno na dobrom putu. Konstatujemo se sa drugim ljudima, koje vidimo da su dobro uredili svoje živote i da imaju dobro vaspitanu decu i trudimo se da pričamo sa njima - kaže Jelena Tomašević.
Takođe, svesna je da su je određene situacije u životu napravile jačom ženom i da je moralo da bude i manje lepih dešavanja:
- Mislim da bez nekih padova ili poraza, ne možeš ni da naučiš lekciju. Sve se u životu dešava sa razlogom. Sve loše što se dešava u tom trenutku, mi mislimo da je to smak sveta, a onda vidiš kroz par meseci da si ti izašao mudriji i da je to bila lekcija životna. Sve se dešava sa razlogom. Ne treba ni za čim da patimo i da se bojimo života. Treba uvek da budemo hrabri i da idemo dalje i da učimo iz svakog postupka i iz svake situacije, koja nam se desi, izvučemo poentu i nešto mudro za sebe i svoj život.
Zahvalna sam bogu jer sam imala koncerte
Ove godine je imala koncerata i konačno se družila sa publikom, jer kako ističe, to joj je mnogo nedostajalo.
- Nisam ranije imala, tek sada zapravo vidim koliko nisam imala vremena za sebe. Nekako period ove izolacije, jeste nam teško psihički pao, ali bilo je vremena i za odmor, za preispitivanja i za rešavanja nekih stvari. Ali, u jednom trenutku shvatiš da ti fali posao i da samo želiš da se vratiš. Zahvalna sam Bogu, što je ova godina, ipak bolja nego prethodna. Radili smo, imali koncerte, družila sam se sa svojom publikom i to zaista mnogo znači.
Znam da podviknem
Pitali smo Jelenu kako reaguje kada se naljuti i da li i ona ima “žute minute”.
- Pa, dobro, znam da podviknem. To su retke situacije i sada je Nina već velika. Sada mnoge stvari sama uradi, nema potrebe da se ja mešam. Sama uradi i domaći. Eventualno nešto što ispratim, kako je uradila, ali mnogo je lakše, bar meni, sa detetom koje je sada poraslo.
