Da li je napolju kiša, sneg, vetar ili četrdeset stepeni, za ljude na uglu ulica Partizanske i Đorđa Zličića to je potpuno svejedno. Oni su da bi našli posao, a prazni džepovi i neplaćene kirije ne ostavljaju im mogućnost da biraju. I tako već decenijama ova poznata novosadska „berza rada“ okuplja one koji, uglavnom, nakon višegodišnjeg angažovanja u sve samim „uglednim“ firmama, od ranih jutarnjih sati čekaju poslodavca koji će im ponuditi kakav spasonosan angažman. Utovar, istovar, selidba, kopanje kanala ili rad na građevini, to više nikome nije važno.
Da li je napolju kiša, sneg, vetar ili četrdeset stepeni, za ljude na uglu ulica Partizanske i Đorđa Zličića to je potpuno svejedno. Oni su da bi našli posao, a prazni džepovi i neplaćene kirije ne ostavljaju im mogućnost da biraju. I tako već decenijama ova poznata novosadska „berza rada“ okuplja one koji, uglavnom, nakon višegodišnjeg angažovanja u sve samim „uglednim“ firmama, od ranih jutarnjih sati čekaju poslodavca koji će im ponuditi kakav spasonosan angažman. Utovar, istovar, selidba, kopanje kanala ili rad na građevini, to više nikome nije važno.
- Nekada je ovde cvetalo. Mogao sam da živim od utovara cementa. Sada privatnici uglavnom imaju svoje radnike, a nas sve ređe traže, a i kad nas traže, često su to neke nove gazde koje bi htele da im radimo gotovo za džabe. Ja sam pre deset godina ovde nalazio posao za hiljadu dinara dnevno. A pre neki dan dođe mi čovek, vadi iz džepa „marlboro“ od 120 dinara, pali cigaretu i pita da li ima neko da mu radi za sto dinara po satu. Ili, neki drugi, došao da traži radnike da mu istovare tri vagona nekih paketa, a ukupno bi da plati 3.000 dinara. Pa dobro, ljudi, kažem ja, ne morate nas ceniti, ali nas nemojte baš tako ni potcenjivati - priča Branko Štrbac, bivši profesionalni ugostitelj. Nakon što se doselio iz Bosne i u Novom Sadu završio ugostiteljsku školu, radio je, kaže, po čitavoj državi, da bi na kraju posao napustio revoltiran upravo „novim gazdama“ što su došli da „preko njegove grbače zarađuju“ i da ga „nepismeni uče konobarskom poslu“. Sad je na štakama, zbog nedavno zadobijene povrede, ali i takav, kaže, mora raditi.
Posla je, vele, sve manje, a gazde su sve više bahati i koriste tuđu muku. Čast izuzecima, kažu. Bez obzira na sve, kad jednom u četiri, pet dana uhvate posao, dobro je.
- Evo, jutros u sedam sati nas je ovde bilo dvadeset. Od toga su samo četvorica dobila posao, za po deset evra. Nekad nas bude i po trideset, a posao za ceo dan ne dobije niko. Mi drugog izbora nemamo. Imam dve ćerke na fakultetu i ženu koja nema posao, a nekad smo oboje radili i imali dobre poslove. Tek kad sam dospeo ovde, shvatio sam šta znači ona kletva „imao, pa nemao“ - kaže jedan od naših sagovornika, koji nas je zamolio da mu ne objavimo ime.
Boro Pavlović je 1988. godine došao iz Bosne u Novi Sad, gde je 13 godina radio u „Novograpu“, sve dok, kako kaže, „Amerikanci nisu došli da nas oslobode“. Od tada je „stalno zaposlen“ jedino u Partizanskoj.
- Imam ženu i dvoje dece i još živim kao podstanar. O stalnom poslu ne mogu ni da razmišljam jer još nemam ni državljanstvo. Ovde radim jedan dan, pa tri dana čekam. Čak i kad nađem posao, treba se s gazdom natezati da te plati na vreme jer uvek ima onih koji ne vole da plaćaju. Mada takve brzo upoznamo, pa više nećemo da radimo za njih - kaže Boro, napominjući da se u najboljem slučaju, naravno od najtežeg fizičkog posla, može zaraditi najviše petnaest evra dnevno.
