Pokušaj puča 15. jula 2016. godine u Turskoj dramatično je promenio političku situaciju u zemlji.
Vanredno stanje uvedeno posle puča omogućilo je Erdoganu i AKP da konsoliduju vlast i prošire svoja ovlašćenja.
Veče je 15. jula 2016. godine. Topao letnji dan se bliži kraju. Mnogi petak uveče provode sa prijateljima ili porodicom. Spremaju se za vikend. Niko i ne sumnja da će Turska u roku od nekoliko sati proći kroz suštinsku transformaciju.
Odjednom, tenkovi su na ulicama. Borbeni avioni lete iznad Ankare i Istanbula. Vojnici blokiraju Bosforski most – vezu između Evrope i Azije. Parlament u Ankari je bombardovan. Predsednik Redžep Tajip Erdogan pojavljuje se na televiziji preko video-linka. Poziva javnost da izađe na ulice i zaustavi puč.
Pokušaj puča propao je iste noći. Pa ipak, njegove političke posledice i danas oblikuju zemlju, piše Dojče vele.
Turska vlada smatra da je za pokušaj puča odgovoran Gulenov pokret puča. Brojni visoki vojni zvaničnici povezani sa Gulenom su uhapšeni. Osnivač pokreta, islamski propovednik Fetulah Gulen, godinama je živeo u egzilu u SAD. Umro je 2024. godine.
Nekada je smatran bliskim saveznikom Erdogana. Njih dvojica zajedno su igrali ključnu ulogu u suzbijanju političkog uticaja turske vojske i širenju Erdoganove moći. Kasnije se taj savez raspao. Vlada optužuje Gulena da se infiltrirao u državu ubacujući tokom decenija svoje sledbenike u pravosuđe, policiju, vojsku i druge vladine institucije. Gulen i njegove pristalice negirali su bilo kakvu umešanost u puč.
Ojačavanje Erdoganove moći
Danas je 15. jul nacionalni praznik u Turskoj. Bivši Bosforski most otada je preimenovan u „Most mučenika 15. jula“ – u znak sećanja na ljude koji su te noći izgubili život. Prema zvaničnim podacima, poginulo je 253 ljudi, većina njih civili. Danas mnoge ulice, trgovi i škole takođe nose ime „15. jul“.
Međutim, ta godišnjica je više od pukog obeležavanja žrtava. Ona takođe označava i duboku političku prekretnicu. U godinama nakon pokušaja puča, vlada je dodatno proširila svoju moć. Gulenov pokret označen je kao teroristička organizacija, a njegove navodne pristalice masovno su izbačene iz državnog aparata.
Šest dana nakon puča, parlament je proglasio vanredno stanje. Prvobitno ograničeno na tri meseca, produžavano je sedam puta i nije okončano sve do 19. jula 2018. Tokom te dve godine, predsednik je uglavnom vladao vanrednim dekretima. Izdao ih je ukupno 32. Posledice čistki bile su ogromne. Otpušteno je više od 125.000 državnih službenika i pripadnika oružanih snaga.
Prema zvaničnim podacima, oko 390.000 ljudi je pritvoreno između 2016. i 2025. godine zbog navodnih veza s Gulenovim pokretom. Približno 113.000 njih je smešteno u pritvor. Pored toga, zatvoreno je 2.761 institucija – uključujući škole, udruženja, fondacije i medije. Ukupno 4.130 ljudi osuđeno je na doživotni zatvor ili doživotni zatvor s otežanim uslovima zbog njihove navodne umešanosti u puč.
Posledice koje i danas traju
Politikolog Ersin Kalajdžoglu potvrđuje tezu da uticaj vanrednog stanja traje do danas. Iako je ono formalno ukinuto 2018. godine, prakse iz tog perioda su se „do određene mere institucionalizovale“. Država je doživela trajnu transformaciju. Posebno je česta upotreba dekreta dovela do „izuzetno centralizovane strukture“.
Javna uprava je takođe prošla kroz fundamentalne promene. Prema Kalajdžogluovoj proceni, birokratija se razvila od aparata sa sopstvenim profesionalnim standardima i naučnom ekspertizom u administraciju koja prvenstveno sprovodi političke direktive.
Opozicione stranke takođe optužuju vladu da je sprovodila čistke daleko izvan Gulenovog pokreta. Pored osumnjičenih Gulenovih pristalica, navodno su i kritičari vlade bili smenjivani ili su protiv njih pokretani krivični postupci.
Put ka predsedničkom sistemu
Politički je pokušaj puča ujedno ubrzao zbližavanje između Erdoganove stranke AKP i ultranacionalističke MHP. Uz njihovu podršku, vlada je uspela da sprovede ustavni referendum 2017. godine.
Rezultat je bio prelazak s parlamentarnog na predsednički sistem. Funkcija premijera je ukinuta, a izvršna ovlašćenja predsednika značajno su proširena. Kritičari otada taj aranžman opisuju kao „sistem jednog čoveka“.
Kalajdžioglu ocenjuje da ustavni amandman predstavlja fundamentalnu promenu režima. On smatra da se politički sistem razvio u oblik „neopatrimonijalnog sultanizma“ – sistema vlasti u kojem je politička moć u velikoj meri koncentrisana u rukama jedne osobe, a ključne odluke u velikoj meri zavise od predsednika.
Pritom je predsednički sistem transformisao je i opoziciju. Pošto je za predsednika potrebna apsolutna većina, opozicione stranke počele su da formiraju izborne saveze i da ističu zajedničke kandidate. Ta strategija se pokazala efikasnom: na opštinskim izborima 2019. i ponovo 2024. godine, opozicija je osvojila gradonačelničke funkcije u dva najveća grada u zemlji, Ankari i Istanbulu.
Međutim, mnogi od tih opozicionih političara sada se suočavaju s istragama ili optužbama za terorizam. Jedan od najistaknutijih slučajeva jeste slučaj gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua. On je smatran ključnim političkim izazivačem Erdogana, a nakon reizbora suočio se s krivičnim progonom.
(DW)
