Hvala vam što ste me pozvali da sa nekim progovorim, ulepšali ste mi dan, kaže Vasilj Knežević, jedini stanovnik katunskog naselja u mestu Šepirice, na obroncima Vlašića, kome je karabin drug, vuk i medved prve komšije, a „Fejsbuk“ jedini prozor u svet.
Kilometrima daleko od civilizacije, na 1.375 metara nadmorske visine, ovaj hrabri mladić živi sam sa svojih tridesetak goveda. Najbliže selo Pilipovina u opštini Kotor Varoš udaljeno je više od pet kilometara, a do njegovog ognjišta stiže se jedino kozjom stazom, koju je već prekrio snežni pokrivač.
Knežević je rođen i odrastao na planini, sa koje nije odlazio ni kada je tokom rata iz ovog malog mesta, skrivenog među borovima u proplanku, otišlo dvadesetak porodica koje su tu živele do ratnog vihora.
- Imam oca, ali je on na imanju u selu, godine su ga stigle, pa u planinu ne može. Živim sam. Ovde sam proveo detinjstvo i nikada nisam ni pomislio da odem, ali je svake godine sve teže. Samoća je, verujte mi, teža od svake nedaće - rekao je Knežević uzbuđen zbog neočekivanog poziva, prenosi Glas Srpske.
Društvo mu prave životinje, domaće i divlje, a o ženidbi, kaže, i ne razmišlja iako gazi 34. godinu.
- Teški su ovde uslovi za život. Vodu nosim sa izvora, a nema ni struje - rekao je Knežević.
Svestan je da će teško naći devojku koja bi sa njim delila surove uslove života.
- Nema te ljubavi zbog koje bi neka devojka iz grada došla da živi ovde - kaže Knežević bez imalo premišljanja.
Dodaje da u selo ode jednom sedmično da kupi hleb, a u grad samo kada ga zaboli zub ili ako ga lugar tuži za posečeno drvo. Do prvih kuća može samo peške ili na konju. Ranije se u planinu moglo i terenskim vozilom, ali je makadamski put uništen nekontrolisanom sečom šume.
Knežević kaže da u proleće ovo pusto planinsko mesto oživi uz cvrkut ptica i riku srndaća, dok je zimi slika potpuno drugačija.
- Ustajem u pet sati, popijem čaj, pa čim se malo razdani izlazim da nahranim stoku. Dani su kratki, a zimske noći duge i hladne. Ponekad sedim dok mi plamen sveće osvetljava sobu i slušam muziku na tranzistoru, sve dok se baterije ne istroše. Da mi nije mobilnog telefona i interneta, ne bih ni znao šta se dešava u svetu - priča ovaj mladić i dodaje da, iako nema struju, bateriju na telefonu uspe da napuni putem akumulatora za traktor.
Iako živi sam, daleko od ljudi, među zverima, ne plaši se ničega. Medved i vuk su, kaže u šali, u ovom kraju domaće životinje.
- Zemlja je ovde plodna, od poljoprivrede se može lepo živeti, ali neće niko da dođe leti ni za dnevnicu da radi. Imam poljoprivredne mašine, pa uspem sam da obezbedim hranu i za sebe i za stoku - kaže Knežević i dodaje da su čist planinski vazduh i hrana proizvedena na njegovom imanju zaslužni za njegovo dobro zdravlje.
U Šepirice, osim lugara koji čuva šumu, dolaze samo lovci dok traje sezona lova na divljač i jednom godišnje poneki preratni stanovnik da obiđe pusto ognjište.
Iako živi sam bez struje, vode i porodice, Knežević se osim na samoću, ne žali ni na šta drugo te kaže „seljak u planini na izobilje nije ni navikao“.
Ponekad pomisli na to da bi mu negde među ljudima u gradu bilo bolje, ali na odlazak brzo zaboravi, jer mu je, kako kaže, oko srca toplo samo na njegovoj dedovini u planini.
Nesreća
Vasilj Knežević kaže da sve i da mu se pruži prilika da ode negde iz svog rodnog kraja, ne zna šta bi radio tamo u tuđini.
- Pre 15 godina doživeo sam nesreću i ostao invalid. Punjač mobilnog telefona mi je eksplodirao u ruci i ostao sam bez šake. Nisam završio školu, a u preduzećima neće da zaposle invalida, tako da mi je suđena planina - rekao je Knežević.
