U selu Donja Trnica na jugu Srbije, porodica Trajković sa devetoro dece živi teškim, ali složnim životom oslanjajući se na stočarstvo
Sedmogodišnji Nemanja, poput ostale dece u porodici, ima svakodnevne obaveze uz školu, poput čuvanja koza i pomoći u domaćinstvu
U selu Donja Trnica, u opštini Trgovište na jugu Srbije, život se odvija daleko od brzine i komfora na koje su mnogi navikli. Ovde svakodnevica ne počinje planovima, već ustaljenim obavezama i ne završava se odmorom, već pripremom za sledeći dan.
U takvom okruženju odrasta sedmogodišnji Nemanja Trajković, dečak koji je već deo svakodnevnog radnog dela dana u svojoj jedanaestočlanoj porodici. Njegov dan ne razlikuje se mnogo od dana odraslih - on ide tek u prvi razred, ali čim se vrati, preuzima obaveze koje su deo života na selu. Detinjstvo kod njega ne ide odvojeno od tih obaveza, već zajedno sa njima, ono se dešava usput, između čuvanja koza, boravka napolju i vremena provedenog sa braćom i sestrama.
Detinjstvo između škole i obaveza
Njegov dan nakon povratka sa nastave ima drugačiji nastavak od onog kakav doživljavaju njegovi vršnjaci. Nakon nastave, umesto igre, preuzima obaveze koje su sastavni deo života njegove porodice - vođenje koza na ispašu i na mužu.
- Kad dođem iz škole, onda idem sa kozama. Još dok sam bio manji naučio sam sa tatom, i sad ja i Pera idemo najviše. On je stariji, ali ja sam glavni pastir… Ja i Pera najviše idemo, ali ja vodim koze - priča Nemanja stidljivo za "Blic".
"Puno mi je srce pored dece i pored stoke"
Porodicu Trajković čini devetoro dece različitog uzrasta, od najstarijih sinova do najmlađe bebe. Njihova imena, kako ih otac ponosno nabraja, jesu Miloš, Jovan, Sava, Petar, Nemanja, Danica, Miljana, Mila i najmlađa Vasilija.
U tom velikom domaćinstvu, svako dete ima svoje mesto i ulogu, ali i prostor za ono što je možda najvažnije - trenutke detinjstva koji se i dalje provlače kroz svakodnevicu. Kada ih zateknete u dvorištu, scena je jednostavna, ali upečatljiva: deca trče, igraju se i smeju među kozama, jarićima, kokama, ćurkama i psima koje su deo njihovog života isto koliko i članovi porodice. Prašina se diže pod nogama, glasovi i dovikivanja se prepliću, a osmesi deluju kao da na trenutak brišu sve ono što taj život nosi sa sobom.
Sa strane stoji njihov otac Zlatan i posmatra ih u tišini. U tom pogledu mešaju se ponos i briga jer zna koliko je težak put pred njima, ali i koliko su već naučili da izdrže.
- Puno mi je srce pored dece i pored stoke… To mi je sve - kaže, dok gleda u njih.
Njihov otac Zlatan Trajković (53) otvoreno nam je govorio o uslovima u kojima žive i načinu na koji opstaju.
- Ja sam otac sa devetoro dece. Primam dečji dodatak i socijalnu pomoć, oko pedeset i neku hiljadu dinara. Da mi stoke nije, ja za hleb bih trpeo za decu. Jariće prodajemo, mleko isto prodajemo, radimo i preradu sira. Mučenički sam zaradio te koze, jednu po jednu sam kupovao, od svojih jarića sam stvarao stado - priča nam Zlatan, dodajući da je on jedini otac sa devetoro dece u celom Pčinjskom okrugu.
Navikli na rad od jutra do mraka
Ono od čega žive dolazi gotovo isključivo od stoke i onoga što sami naprave. Prihodi nisu sigurni i menjaju se iz dana u dan, pa se život svodi na to da se stalno radi kako bi se obezbedilo ono najosnovnije. A Zlatan nikada nije bežao od posla i prilike da zaradi koju hiljadu više.
Pre nego što je svoj život u potpunosti vezao za porodicu i stočarstvo, Zlatan Trajković je gotovo dve decenije proveo radeći kao crkveni sluga, u uslovima koji su podrazumevali težak fizički rad i svakodnevno odricanje.
- Osamnaest godina sam sluga bio, vodu sam nosio na leđima, u balonima, u rukama, sve uzbrdo. Nije bilo puta, sve se nosilo ručno, sam sam se mučio - pričao nam je Zlatan dok nam je pokazivao put koji je toliko godina peške prelazio do crkve Presvete Bogorodice na Vražjem kamenu, iz 14. veka.
Njegov dan i dalje počinje rano i završava se kasno, bez jasne granice između rada i života, jer se ta dva pojma ovde praktično ne razdvajaju.
Donja Trnica danas je selo koje polako ostaje bez ljudi. Iako kuće i dalje stoje, mnoge su prazne ili se koriste samo povremeno, dok se svakodnevni život sve više povlači pred odlaskom stanovništva u veće gradove ili inostranstvo.
- Dosta se ljudi iselilo odavde. Kuća ima dosta, a nema naroda, ako ima sto čoveka u selu. Dvadeset, trideset porodica možda.
Imaju samo jedni druge
Porodice koje ostaju, poput Trajkovića, oslanjaju se gotovo isključivo na sopstveni rad i resurse. Infrastruktura je ograničena, tržište daleko, a svaki korak napred zahteva dodatni napor. U takvim uslovima, odlazak nikako nije pitanje izbora koliko pitanje mogućnosti, naročito za mlađe generacije koje u ovom okruženju teško vide dugoročnu perspektivu.
Na kraju, ovoj porodici ne nedostaju ni volja ni rad, nedostaju uslovi koji bi taj rad učinili dovoljnim za stabilniji život.
- Da li decu da nahranim, da li da ulažem, nemam finansije. Sve mora da se bira - jasan je Zlatan.
Jedna bolja štala, sigurniji prihod, malo više prostora za planiranje umesto stalnog snalaženja, to su stvari koje bi promenile svakodnevicu, ali ne i njihov način života, jer su na rad već navikli.
Deca u ovoj porodici odrastaju brzo, ali ne bez osmeha. U njihovoj igri, u trčanju po dvorištu i među kozama, vidi se da detinjstvo i dalje postoji, samo u drugačijem obliku. Naučeni su da pomažu, da dele i da se oslone jedni na druge, ali i da prihvate život onakav kakav jeste, bez mnogo izbora i bez sigurnih garancija.
