"Pre operacije rekao sam medicinskoj sestri: Senka, ti ćeš biti prvo što ću ugledati kad se probudim. Budim se, ispred mene maska za lice i dva predivna plava oka. Pomislio sam: živ sam, a onda smo oboje počeli da plačemo", ovako za "Blic"počinje ispovest Marinko Divjak (67), koji je pre nekoliko dana proslavio svoj drugi rođendan - pre tačno deset godina on je otišao na transplantaciju i dobio novi bubreg i kako kaže i - novi život.
- Još 2004. sasvim neočekivano odjednom sam se počeo da se osećam malaksalo, naduto i u jednom trenutku mi je skočio pritisak koji je tada bio 240 sa 180 - priča nam Divjak.
Vrlo brzo saznaje i strašnu istinu - lekari konstatuju da su mu oba bubrega stala.
Kako je to moguće? Marinko priznaje da je to malo bilo zbog nemara, nepažnje, a dosta i do naslednog faktora - majka mu je umrla na dijalizi.
Kaže i da je kobno bilo to što se kod hronične bubrežne insufijencije simptomi ne primete, jer ona, navodi, ne boli.
- Morao sam na dijalizu, ništa drugo nije preostalo. To je bio jako težak period. Svakog drugog dana sam putovao u Bačku Palanku , jer u Novom Sadu, odakle sam, nije bilo mesta u tom trenutku - priseća se Divjak.
Ističe i da mu je najteže od svega bilo to što je u celom tom procesu značajno ograničen unos vode i hrane.
Dok idete na dijalizu, kako kaže, za dva dana možete uneti samo pola litre vode,
- Ako želite da pojedete bananu, bolje je da tu pomisao izbacite iz glave, jer je puna kalijuma, a jabuku možete pojesti, ali da nije mnogo velika, jer je puna vode, pa se može desiti da ste jako žedni, ali da ste nakon pojedene jabuke puni vode - objašnjava nam i dodaje da se često šalio sa sobom govoreći da će umreti "žedan, a pun vode".
Život na dijalizi nije dugotrajan, kaže, tako da je jedina njegova šansa bila transplatacija. Odmah se priključio i svim organizacijama i udruženjima osoba na dijalizi i za transplantaciju.
Poziv koji je sve promenio
A onda je usledio sudbonosni poziv. Poziv, koji je sve promenio.
- Predveče jednog dana pozvali su me iz Kliničkog centra Vojvodine da mi kažu da postoji mogućnost da ću dobiti bubreg. Nakon mnogobrojnih pretraga, srećom donorov bubreg se poklapao sa mojim i ja sam bio izabran da mi baš taj bubreg, tog donora da jedan novi život - priča o ovom emotivnom trenutku Marinko i kaže da se operacija desila baš na Svetog Luku 31. oktobra 2009. godine.
Tada posle svih muka počinje lepša strana njegovog života. Marinko kaže da je to izazvalo neopisivu sreću u njegovoj porodici i da je zahvaljujući tome uspeo da dočeka i unuke, koje, veruje ne bi upoznao da je ostao samo na dijalizi.
Kada je operisan, Marinko je imao 57 godina i kaže da mu je najveća sreća, osim što je svoju porodicu neizmerno obradovao, i to što napokon može da se slobodno kreće, putuje, pije vode koliko želi i jede većinu stvari koje nije smeo ranije.
Marinko sada aktivno radi i kroz udruženja tako što promoviše donorstvo, te da su u jednoj akciji kroz razgovor uspeli da dopru do omladine, pa je tada donorsku karticu potpisao veliki broj mladih.
A donor?
Kako Marinko objašnjava, prema našim zakonskim principima upoznavanja između porodica donora i onome kome je doniran organ nema, a da bi se to ostvarilo, potrebno je da se prođe Etički komitet i da se slože obe strane da žele da se upoznaju.
- Na žalost do toga nije još uvek došlo, a jako bih to želeo, da im se zahvalim. Ono što znam je da sam dobio ženski bubreg. Devojka,čija je majka umrla, bez razmišljanja i ubeđivanja, pristala je da ustupi majčin organ posle smrti, što je najhumaniji gest ikad - kaže Marinko.
Svoj pravi, ili, kako kaže "stari" rođendan više ne slavi, već onaj dan kada je dobio nov bubreg i da jedva čeka da vidi šta mu je još lepo ovaj novi život pripremio.
