Crkva na ostrvu specifična je po tome što nema prozore, što je odbrana od jakih zimskih talasa koji ponekad dosežu i do sedam metara visine.
Tokom zimskih meseci, otac Jovan nema nikakvih posetilaca i ostrvo je potpuno izolovano, ali on ne oseća usamljenost jer društvo mu prave galebovi.
U samom srcu Boke Kotorske nalazi se malo ostrvo Mala Gospa. Skoro neprimetno na geografskoj mapi, ovo parče kopna krije neverovatnu tišinu, mir i priču o čoveku koji je svoj život u potpunosti predao Bogu. Već šesnaest godina ovde, okružen morem koje zimi ume da bude surovo, potpuno sam živi otac Jovan.
U razgovoru za emisiju "150 minuta" na TV Prva, ovaj monah otvorio je dušu i ispričao kako izgleda život u apsolutnoj izolaciji, ali i kakva se sve čuda vezuju za ovu svetinju za koju se veruje da datira iz 12. veka.
- Život u manastiru bi trebao da bude potpuno posvećen Gospodu. A ta posvećenost se izražava kroz molitvu. To bi trebala da bude suština - započinje svoju priču otac Jovan.
Crkva bez prozora koja prkosi talasima od sedam metara
Jedna od najvećih specifičnosti ove crkve je to da nema nijedan prozor. Ipak, razlog za to nije nikakva skrivena simbolika, već goli opstanak i borba sa silama prirode. Zimi, kada se more podigne, ostrvo biva potpuno odsečeno od sveta.
- U tom zimskom periodu znaju da budu jako velika nevremena. Talasi budu i po pet, šest, sedam metara. I onda se dešava da udare u zidove sa spoljašnje strane i ubace unutra ogromnu količinu vode. I onda bi sve to izlomilo unutra - objašnjava otac Jovan.
Od kraja oktobra pa sve do aprila, na ostrvu vlada apsolutni muk. Nema posetilaca, nema razgovora, a društveni život u ovom delu zaliva potpuno zamire. Na šaljivo pitanje novinara kako mu bude samom sa sobom i da li razgovara sa Bogom, otac Jovan kroz osmeh odgovara: "Ja se šalim sa ljudima, pošto ne pričam maltene po osam meseci ni sa kim, onda leti iskoristim priliku pa vas udavim sve! Ne može niko doći do reči od mene. Šta ćete, trpite vi malo".
"Nikada nisam sam, tu su moji galebovi"
Iako na ostrvu nema drugih ljudi, otac Jovan ističe da nikada nije usamljen. Pored, kako kaže, Gospoda i Majke Božije, on ima i sasvim posebne komšije sa kojima je razvio neraskidivo prijateljstvo.
- Tu su i galebovi, moji verni prijatelji i jedine komšije. Ja ih zovem Pajo i Lepa, bračni par i onda u tom zimskom periodu, kada nemam na koga da galamim, onda galamim malo na njih, a i oni znaju na mene podviknuti ponekad, kad su gladni - priča monah sa puno topline.
Dečački san i čudo koje je video 7-godišnji dečak
Zanimljivo je da je život na moru bio njegova želja još od najranijeg detinjstva, iako tada nije mogao ni da nasluti da će postati monah.
- Kao dete sam sanjao o tome da živim negde pored mora. To mi je bila životna želja, čak i kad ne bih išao u školu subotom i nedeljom, ja bih otišao pored mora da prošetam. I evo, Bog mi dade ne pored mora, nego u moru da živim – kaže.
Na ovom mestu, gde se granice vidljivog i nevidljivog brišu, otac Jovan svedoči da su se mnoga čuda dogodila, a posebno ona koja se tiču bračnih parova koji nisu mogli da imaju decu. Ipak, jedno svedočanstvo mu je ostalo duboko urezano u sećanje.
- Pre par godina došle su tri porodice i među njima je bilo troje, četvoro dečice. Najstariji je imao možda šest ili sedam godina. Ušli smo u crkvu, pročitali molitvu i posle toga izašli napolje da se poslužimo. Taj dečak se odvojio sa strane i počeo da doziva: “Mama, mama, dođi da ti kažem nešto”. Ona je mislila da hoće da ide, ali on je insistirao. Kada se vratila, rekla mi je: “Oče, znate šta mi je rekao? Kaže da je u crkvi video kako je jedna teta izašla iz slike, stala među nas i molila se zajedno sa nama - priseća se otac Jovan čuda kada je dete, sudeći po njegovom utisku, videlo samu Bogorodicu.
Nakon zareza, uvek se nastavlja dalje
Dok talasi neumorno zapljuskuju zidine drevne crkve na ostrvu površine svega 700 kvadratnih metara, otac Jovan nastavlja da meri vreme molitvama, a ne satima. Od svog duhovnog učitelja, pokojnog vladike Atanasija, nasledio je filozofiju kojom se vodi kroz život na ovom usamljenom hridu.
- On je stalno govorio o tome da u životu ne treba stavljati tačku. Jer kad staviš tačku, tu je kraj. Ne, uvek zarez. A posle zareza, uvek se nastavlja dalje - zaključuje otac Jovan.
