ZORAN JEDINI NA SVETU ŽIVI SA VEŠTAČKIM SRCEM PUNIH 7 GODINA Ima samo jednu želju, a vreme mu ističe, lekari mu kažu: "Dobio si žuti karton, ne smeš i crveni!"

Zoran Milićević (52) iz Beograda jedini je pacijent na svetu koji živi sa veštačkim srcem punih 7 godina, i na prelazu ove stare, 2024. u Novu, 2025. godinu, on i njegova porodica imaju samo jednu ženu - da se pojavi donor i da dobije novo srce, a ne da još jedan deveti decembar dočeka uz aparat težak 7 kilograma, uz koji i diše, i spava, i šeta... Koji ga održava u životu.

Devetog decembra 2024. godine bilo je tačno 7 godina kako u Zoranovim grudima, kuca u potpunosti veštačko srce, i isto toliko čeka novi organ. Život na baterije i na struju svih ovih godina Zorana je vinuo u sam "vrh".

Prvo, on je prvi Srbin kojem je ugrađena veštačka pumpa, onda se nakon toliko godina ispostavilo i da je čovek koji najduže živi bez svog srca, ne samo u našoj zemlji, već i u svetu.

- To možda zvuči kao veliki uspeh, ali nažalost to nije uspeh. Nigde u svetu niko nije ostavljen ovoliko dugo da se muči i živi svakodnevno vezan za aparat koji proizvodi buku od 80 decibela, i da mu svako kretanje podrazumeva nošenje istog aparata od 7 kilograma sa sobom - kaže za "Blic" Zoranova supruga Nataša.

Zoran ovu titulu više ne sme da ima. Kako kaže njegova supruga Nataša, Zoranu vreme ističe.

- Pojavljuju se zdravstveni problemi koji su očekivani i čekanje organa je sve teže. Ove godine je imao dva vrlo blaga moždana udara, koji, na sreću, nisu ostavili posledice. Jedan mu se desio u maju, drugi u novembru. Neurolog mu je slikovito opisao da je dobio žuti karton, a nama ostaje da se molimo Bogu i zdravstvu da Zoran ne dobije i crveni - kaže Nataša.

Dodaje da je Zoranova situacija očigledno najspecifičnija na svetu.

- Što, zvuči preterano, ali je nažalost tako. S obzirom na to, ovom prilikom apelujemo i molmo zdravstvo ove zemlje da pomogne Zoranu - rekla je Nataša.

Problem sa disanjem ukazao na slabljenje srčanog mišića

Svih ovih godina, upravo Nataša je Zoranu najveći oslonac i podrška. Imao je 44 godine, i bio je u punoj snazi kada je osetio da nema dovoljno vazduha pri uzdahu. Po odlasku kod lekara, čudio se. Tada on, a danas doktori. Jer, rezultati analiza govorili su da ima kardiomiopatiju, i da mu srce radi sa 5 odsto kapaciteta, a profesor geografije, koji je sada u invalidskoj penziji se tada tako nije osećao.

- Ti izvesni problemi sa disanjem ukazali su da mi je uvećan srčani mišić, i da on slabi do te mere da nije mogao više da pumpa krv koliko je dovoljno. Srce je moralo ili da se transplantira ili da se ugradi veštačko, a pošto u to vreme nije bilo uopšte donora, jedino prelazno rešenje bilo je veštačko srce sa kojim živim i danas - rekao je Zoran za "Blic".

Njemu je veštačko srce ugrađeno na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", čiji je on pacijent. U ovoj ustanovi sada Zoran i čeka organ, a nade su sve veće jer je "Dedinje" počelo sa transplantacijama srca.

Do tad, Zoranov život sveo se, uglavnom na boravak u stanu na Bežanijskoj kosi, koji ispunjava zvuk aparata, za koji je vezan. Kao i za struju.

- Život sa veštačkim srcem, nije tako problematičan i loš ali, naravno, ima brojnih ograničenja. Mora da se prati svaki signal koji aparat šalje - kaže on, a Nataša dodaje da aparati imaju dva motora, i kada jedan otkaže drugi preuzima, ali se tada uključuje crveni alarm, koji ima prodoran, pišteći zvuk:

- Kada se on uključi mora hitno da se menja aparat, a koliko je to hitno - 2, 3, 5, 10 minuta to ne znamo.

Alarm se pali u raznim situacija, može da probudi zgradu

Alarm se, inače, pali u različitim situacijama i u zavisnosti od njih, on je drugačiji. Pali se kada su baterije, koje traju 2 sata, pri kraju, kada se pregreju, pali se i u slučaju da je Zoranu visok pritisak, kada mu je drugačiji protok krvi... Zvuk alarma može biti takav da se tokom noći probudi cela zgrada.

Srce koje je u Zoranovim grudima čuje se jače u odnosu na pravo, deluje kao da vibrira, i mnogo brže kuca. Kao da stalno trči, ili radi vežbe. Ono ima 126, 127 otkucaja u minuti, dok je broj otkucaja srca zdrave osobe u stanju mirovanja 60 do 100 u minuti.

- Tako je da bi mogla krv da se pumpa duž celog organizma - govori Zoran.

Dodaje da aparat ne sme da se kvasi, ne sme na vrućinu, na hladnoću. Rezervne baterije i aparat uvek mora da ima uz sebe.

Bez obzira na sve to, Zoran ističe da mu je najbitnije da je živ. Sve je to zahvaljujući aparatu koji ga održava, a kojeg, ipak, želi što pre da se oslobodi, i dobije novi organ.

Nataša dodaje da im sve ove godine život olakšava ljubaznost i predusretljivost lekara i sestara Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje".

- Nikada se nije desilo da ih pozovem, ili da pošaljem poruku, a da se ne jave. Uvek su nam krajnje ljudski pomagali, i mnogo smo im zahvalni na tome - rekla je Nataša.