Živi nomadskim načinom života, često po nekoliko meseci u šatoru
Posao je započeo još kao dete, a sve što ima stekao je svojim radom
Na padinama Fruške gore, daleko od gradske buke, 21-godišnji Miloš Škorić svakodnevno živi život koji malo ko bira, ali koji on ne bi menjao ni za šta.
Dok većina njegovih vršnjaka dan započinje uz telefon i kafu, Miloš jutro dočekuje među ovcama, u prirodi, često i na minusu. Njegov dan počinje hranjenjem jagnjadi, obilaskom stada i pripremom za novu ispašu.
Jagnjad hrani 4 puta dnevno
Kada se jagnjad ojagnje, a neko od njih slabije napreduje, Miloš ga preuzima i hrani na cuclu.
"Ne mogu ona da napreduju kao kad su pod majkom. Od nje dobijaju češće i kvalitetnije mleko. Ali nisu ni ovako loša, samo sporije napreduju", objašnjava on u emisiji "Izazovi avanturu".
Malu jagnjad hrani tri, četiri puta dnevno, a posebna briga potrebna je zimi, kada temperature padnu duboko ispod nule na Fruškoj gori.
"Kad je jak minus i kad se jagnje noću, prvo ga podojimo, pa ga unesemo da se ugreje. Ako to ne uradiš, kao da si celu godinu čuvao ovcu džabe", kaže Miloš.
Ishrana po sezonama
Ishrana ovaca prilagođena je sezoni. Tokom zime, kada nema zelene trave, koristi kombinaciju kukuruza i samlevenog suncokreta.
"Suncokret je dobar zbog mleka. To dajemo dva do tri meseca zimi, kad nema paše. Kad ima trave, onda ih samo malo prihranimo", kaže on.
Seno, kako ističe, gotovo da i ne koriste.
"Trava im je najbolja hrana", dodaje.
"Prvo jagnje smo kupili kad sam imao 13 godina"
Miloš je u ovaj posao ušao još kao dečak.
"Bio sam sedmi razred osnovne kada smo kupili prvo jagnje. Od tada je sve krenulo", priseća se.
Tokom srednje škole već je imao oko 20 ovaca, ali je prelomni trenutak bio kada je dobio priliku da kupi čak 145.
"Dogovorili smo se da ih isplatim na rate, za godinu dana. Uspeo sam i tada sam počeo samostalno da radim", kaže Miloš.
"Nisam zavisio ni od majke ni od oca"
Sve je, kako ističe, postigao sopstvenim radom.
"Radio sam šta god sam mogao - šišanje ovaca, dnevnice, prodaja jagnjadi, šišao ovce uslužno, šta god sam mogao, samo da skupim novac i proširim stado", objašnjava i dodaje:
"Sve sam stekao uz pomoć njih. I školovanje sam finansirao od toga. Nisam zavisio ni od majke ni od oca", naglašava Miloš, koji ukupno ima 300 ovaca.
Nomadski život, daleko od kuće
Miloš danas vodi nomadski način života sa stadom, što znači stalno kretanje za boljom ispašom.
"Kad ovce opasu jedan teren, mi se selimo dalje. Prilagođavamo se njima", objašnjava.
To često znači i višemesečni boravak van kuće.
"Dešava se da po dva-tri meseca živimo u šatoru. Imamo akumulator za telefon, da se čujemo sa porodicom. Mi smo 365 dana napolju", kaže on.
Nemaju klasične štale, a ovce se jagnje i tokom zime - čak i na snegu.
"Najveći problem nisu zveri već psi lutalice"
Iako bi se očekivalo da su divlje životinje najveća opasnost, Miloš kaže da to nije slučaj.
"Najveći problem su psi lutalice. Ljudi ih ostave u šumi, a oni dođu na pašnjak. Jedan pas za noć može da udavi 15 jagnjadi", upozorava.
Takvi gubici, dodaje, niko ne nadoknađuje.
"To znači da sam te ovce čuvao godinu dana za džabe", kaže.
"Ne bih ih držao da ih ne volim"
Uprkos svemu, Miloš ne razmišlja da odustane.
"Ne bih ih držao da ih ne volim. I da sve prodam, uvek bih imao bar deset ovaca, iz ljubavi", iskreno priznaje.
"Folklor mi je druga kuća"
Pored teškog i zahtevnog posla, Miloš pronalazi vreme i za ono što ga ispunjava.
U slobodno vreme bavi se folklorom, za koji kaže da mu je druga kuća.
"Tu sam stekao mnogo prijatelja. To mi je nešto što me ispunjava i daje mi energiju", kaže Miloš.
(Espreso)
