Milica decenijama sama brine o sinovima, koji poslednjih deset godina ne mogu samostalno da funkcionišu i zavise isključivo od nje
Porodica živi u teškim uslovima, daleko od puta, bolnice i bilo kakve stalne pomoći, što dodatno pogoršava njihovu situaciju
Na surovoj planinskoj vetrometini, daleko od puta, bolnice i ljudi, u selu Donje Babine kod Prijepolja živi jedna od najtežih i najtužnijih životnih priča Zapadne Srbije. Tu, gotovo zaboravljeni od sveta, žive majka Milica Langović (76) i njena dva sina - Miroslav i Njegoš. Obojica su teško bolesni i nepokretni, a sav teret je na nejakim plećima ove neumorne starice.
Milica Langović je ime i prezime srpske majke. Žene koja već decenijama na svojim umornim staračkim plećima nosi teret koji bi slomio i mnogo jače od nje. Njena dva sina od rođenja boluju od cerebralne paralize. Nekako su se držali do dvadesete godine života, ali je bolest napredovala i poslednjih deset godina obojica su prikovani za invalidska kolica.
Dokle god su stigli na ovom svetu - stigli su na rukama i leđima svoje majke.
"Klonula sam, stara sam, 76 mi je godina, a ja sam im sve"
Danas, u osmoj deceniji života, Milica je svojim sinovima majka, otac, lekar, negovatelj i ceo svet. Njene ruke slabe, noge klecaju, ali srce i dalje kuca samo za njene sinove.
- Plašimo se svake zime. Klonula sam, stara sam, 76 mi je godina, a ja sam im sve. Plašim se da, ako umrem - oni su gotovi. Neće imati ko da im doda čašu vode, lekove, koru hleba. To me sve više muči. Lekari i hitna ovde ne zalaze, a i nemaju kuda da dođu. Ubi me tuga i briga za njima. Imam kćerku u Prijepolju, oni nam zaista mnogo pomažu. ali i njih su stisle život i obaveze, koliko god da su u prilici oni dođu, ali o Miroslavu i Njegošu treba neko da brine čitav dan. Sami su potpuno nemoćni - kaže za RINU sa suzama u očima ova majka heroj, kojoj snaga polako odlazi, ali ljubav prema deci ne jenjava.
Samo retki ljudi zalaze u ovaj besput da im nazovu "Pomaže Bog" i pruže ruku pomoći. Jedan od takvih je Lazar Gluščević, nekada slučajni prolaznik, a danas kućni prijatelj i veliki oslonac porodice Langović.
- Ja sam često zbog posla prolazio ovuda i jednom sam svratio do Langovića i srce mi se steglo u grudima kad sam njih dvojicu video u kolicima, a staru majku kako brine o njima. Od tada se trudim da pomažem koliko mogu. Zajedno sa drugarima smo im napravili stazu ispred kuće, da mogu da izađu - kaže Lazar.
"Moramo ih preseliti sa planine pre prvog snega"
On veruje da za ovu porodicu postoji samo jedno trajno rešenje.
- Jedini spas za ove napaćene duše jeste kuća u blizini bolnice ili Doma zdravlja. Može i u predgrađu, nije važno gde - samo da sanitet može da dođe, da hitna pomoć može u svakom trenutku da priđe. Javilo se puno ljudi da pomogne u izgradnji kuće, jedino što je problem jeste taj neki plac gde bi gradili. Uzdamo se u Boga i u dobre ljude. Verujem da ćemo imati pomoć i od predsednika opštine i države. Moramo ih preseliti sa planine pre prvog snega -kaže Lazar.
U planinskom bespuću tri napaćene duše čekaju svog spasioca. Možda ga neće dočekati, ali jedno je sigurno - svojim stradanjem odavno su okajali svu muku težačkog života. Ono čemu se danas nadaju nije luksuz. Ne traže bogatstvo. Ne traže mnogo. Traže samo krov bliže ljudima, bliže lekaru, bliže životu.
Nadaju se da će uskoro biti bliže svetu. Jer njima smo danas potrebni svi mi. Sve je u Božijim rukama, ali narod odavno kaže - ni Bog sam ne može pomoći dok čovek čoveku ne pruži ruku.
(Rina)
