Vukosav Vukosavljević Vule (41), majstor vešt u prepokrivanju krovova, traktorom ide na posao od kog hrani petoro ukućana. Obavezno potera prikolicu, njom natrag da povuče stari crep i šut.
Što više građevinskog rashoda, koga gazde kod kojih radi u nadnici jedva čekaju da se ratosiljaju, to veća šansa da mu dvoje male dece i stara majka na vreme stignu doktoru u Bajinu Baštu. Ne sme da ga zafali, u surotnom, ako bude stani-pani, zaglaviće se točak, pokvariti kola, skrenuti niz obalu u potok.
Otpadom koji sa svih strana dovlači, Vule krpi zemljani put koji mu život znači. Dug je manje od kilometra i vodi jedinoj porodici u brdovitom zaseoku Petronijevići, ujedno najmlađoj u selu Dub – njegovoj. Loš je, nikakav, šumski, uzak, izrovan rupčama, nagrižen klizištima, delom trasiran oštrim krivinama pod kojima zjapi strmoglav.
- Ne daj bože da nam zimi, kad naveju smetovi, zatreba sanitet. Ne bi kuda imao proći. Tek je nešto bolje kad nema snega – žalio se Vukosav, pričao o svom najvećem strahu.
Živi sa nezaposlenom suprugom Sanjom, rodom iz Gračanice, 77-godišnjom majkom Ljubicom i dve ćerkice. Milici je 21 mesec, a Jeleni nešto više od pola godine. Čeljad uglavnom izdržava od rada na građevini, ponešto zaradi i od poljoprivrede. Krvav dinar koji stekne ne ide ceo u kuću. Vukosav, valjda će čuti neko ko ne zna, ili namerno ostaje gluv na njegovu muku, odvaja deci od usta da plati mašinu kojom ravna put, mrzak EPS-ovcima, taksistima, poštarima, svima koji poslom moraju u ovaj neprohod.
Crnči vredni Vule od jutra do sutra, na svom imanju i tuđim objektima, i još nađe vremena da popravlja put. Niko ga ne pita kako sve postiže i treba li mu pomoć. Pre će propustiti da zagrli ćerke, upravo za njihovo dobro, nego da ga krateri odseku od sveta.
Iz Petronijevića se ne vidi Bajina Bašta, skrivaju je dva-tri reda brda, ali se bruka ove opštine ogleda putem kroz zaseok. Kao da se njime ide đavoljem leglu, minskom polju, a ne ljudima, deci.
Ceni Vule da bi 700-800 kubika jalovine bilo dovoljno da se put upristoji celom dužinom od 960 metrara. Bio bi prezadovoljan i sa pola od toga, da se pokrpe rupe i otkloni opasnost od krivina i klizišta.
- Struju nam čitaju na četiri-pet meseci jer im se, na spomen našeg zaseoka, sve zbog lošet puta, ne mili da dođu u Petronijeviće – rekla je Sanja Vukosavljević.
Čvrsto je rešena, i tako je dogovorila sa mužem – rodiće još troje. Život sa velikim porodom je lepši, a od njega Vukosavljevići, kao da im teku med i mleko, traže samo zdravlja i bolji put. Neki drugi se nudio Vukosavu da porodicu odvede daleko od očevine, u lepše, bezbrižnije sutra, ali nije hteo njime.
Drumom na koji se žale, od njihove kuće dalje se ide ka Pajićima i Vukosavljevićima, zaseocima koji su sa centrom sela vezani asfaltom sa druge strane. U sredu su se prvi put zabelela brda oko Duba, ali, cenio je Vule, još nije bilo vreme za zimsku strategiju izlaska iz Petronijevića.
- Pre većih snegova kola odvezem i ostavim u Pajiće. Kad nam treba ići u Dom zdravlja, nabavku, u crkvu na službu i pričest, kojim drugim poslom do Duba ili Bajine Bašte, pešačimo kilometar do Pajića, sve uzbrdo, i odatle dalje kolima – govorio je Vule.
Ove zime koja još ne pokazuje zube, bude li trebalo, Vukosav i Sanja će po ciči, oluju, dubokom snegu, pešačiti do kola sa decom u naručju.
Sada je manje posla za Vuleta, kad ga i ima vezan je za bajinobaštanski kraj. Od proleća do pozne jeseni, da bi hranio decu i popravljao put, stiže do Užica, Čačka, Valjeva...
Put kroz Petronijeviće glavobolja je samo njegove porodice. Još nekoliko kuća ima u blizini, ali su ili zauvek zamandaljene, ili njihovi vlasnici žive u gradovima i navrate s vremena na vreme.
Pretprošle zime Vukosavu su, kaže, opštinari obećali da će mu nasuti i proširiti put. Ne računajući rođenje ćerki, ne seća se da je skoro bio srećniji. Brže-bolje je potrčao da pribavi saglanost vlasnika zamljišta, overi ih kod notara, poseče šumu, skine kosine... Sve o svom trošku. Čekao je, čekao...
- Datu reč nisu ispunili. Nije mi objašnjeno na šta su mislili, da li na materijalno stanje, ili na put, kad su mi rekli da nisam ugrožen. Prošle godine u februaru su mi poručili: "Čim okopni sneg, radimo put" – prisećao se Vukosav Vukosavljević Vule kako im je verovao.
Na šumskom putu, kraj rupetina koje se crvene od izlomljenog crepa, u kojima točkovi tonu do pola, ostao je da se presabira koliko još ima do lokalnih izbora. Doći će njime delegacija iz Bajine Bašte da od jedine "žive" kuće u Petronijevićima traži glasove. Obećaće, ne sumnja Vule, da će urediti put života njega i njegovih.
