Inkluzivni kafić "Zvuci srca" u Subotici zapošljava mlade sa smetnjama u razvoju i pokazuje da predrasude mogu biti srušene ljubavlju i zajedništvom
Kafić nema cenovnik, ne toči alkohol, a piće se "plaća” osmehom ili dobrovoljnim prilogom, stvarajući poseban prostor za inkluziju i druženje
U samom srcu Subotice postoji jedno mesto koje ne liči ni na jedno drugo. U njemu ne postoji cenovnik, ne toči se alkohol, a račun se plaća – osmehom! "Zvuci srca", jedinstveni inkluzivni kafić, postao je oaza ljubavi gde mladi sa smetnjama u razvoju ruše sve predrasude, dokazujući da za njih ne postoje granice.
"Sve je počelo iz besa, a pretvorilo se u raj”
Iza ove predivne priče stoji Suzana Skenderović, majka troje dece i idejni tvorac ovog mesta u Subotici. Njen sin Stefan (22) je momak sa autizmom, a upravo je on bio njena najveća pokretačka snaga.
- Gradsko udruženje za pomoć osobama sa autizmom osnovano je 2011. godine kada sam zaista iz besa nekako osnovala tu organizaciju, misleći da ću u Subotici napraviti centar za autizam - iskrena je Suzana.
Nakon što deca sa smetnjama u razvoju završe školu, obrazovni sistem ih napušta, a za njih nažalost nema mesta na surovom tržištu rada. Ugledavši se na beogradske "Zvuke srca”, čiji je direktor ujedno i vizionar cele priče, Suzana je poželela isto za svoj grad. Uz prostor od lokalne samouprave koji je bio u lošem stanju, i uz pomoć oko 40 donatora velikog srca koji su besplatno davali materijal i svoje ruke, u Subotici je rođena magija.
“Propašćemo, nemamo cigarete i žurke!”
U ovom kafiću zaposleni su mladi sa smetnjama u razvoju, svako u skladu sa onim što najbolje ume – neko crta, neko pravi majice i šolje, neko mnogo priča sa gostima, a neko zna samo da kaže “Dobar dan”. Ipak, jedna anegdota i danas zasmejava sve posetioce.
Jedan dečak sa Daunovim sindromom, koji radi kao konobar, bio je iskreno zabrinut za poslovni uspeh ovog lokala. Njegova izjava postala je pravi hit.
On je rekao: “Mi ćemo da propadnemo zato što nemamo alkohol, nemamo cigarete, nemamo žurke", prepričava Suzana kroz osmeh.
Dodaje neverovatnu istinu o ovom mestu:
- Šta mi u stvari imamo? Imamo kafu, sok, osmeh i ljubav! Cene u ovom lokalu ne postoje, kafić nema cenovnik, a piće se “plaća” isključivo dobrovoljnim prilogom.
"Obožavam da kuvam kafu!"
Da je kafić pravo mesto za osmeh i druženje, dokazuje i Ivana Petković (25), koja goste dočekuje puna entuzijazma. Pored toga što je uključena u kreativne radionice gde kroz “timski rad” sa drugarima pravi prelepe sapune, cegere i šolje, Ivona ima i svoj omiljeni zadatak.
- Obožavam da kuvam kafu stvarno, ja u stvari svima koji dođu, uvek svima kuvam kafu. Ovde sam stekla mnogo novih prijatelja - ističe radosno Ivana.
"Samo želim da me društvo prihvati!"
Ono što ovi mladi zapravo najviše žele, savršeno je opisao dvadesetsedmogodišnji Danijel Dado Vranešević koji u kafiću sprema i poslužuje kafu. Ovaj veseli mladić koji ima san da postane fizioterapeut i već uveliko masira članove porodice i kolege, podelio je zašto mu je rad u “Zvucima srca” promenio sve.
- Znači mi više za druženje, da steknem nova prijateljstva. Želim da se družim više, da sam uključen u društvo, da me prihvataju u razgovore, u druženje i događaje – kaže nam Dado.
Uradili za mesec dana ono što su mislili da ne mogu ni za tri!
Iako im deo društva često prišiva etiketu onih kojima je uvek potrebna pomoć, nazivajući ih “rupom bez dna”, ovi mladi to ne žele. Oni žele da rade, da stvaraju i da zarade! Njihova radionica proizvodi neverovatne stvari sa genijalnim, emotivnim natpisima koje izgovaraju sama deca, poput: “Pa šta te drma-drma me”, “Kako si, emotivno sam” i “Ko si ti, ja sam ta ljubav”.
Da su izuzetno sposobni i vredni radnici, svedoči i nestvarna situacija sa subotičkim “Veterinarskim zavodom”. Dobili su zadatak da spakuju na hiljade komada sitnih delova za sterilizaciju, a rok im je bio puna tri meseca.
- Smatrali smo da neke osobe sa smetnjama u razvoju taj zadatak ne mogu da urade... Te osobe su to savladale. Oni su to odradili za mesec dana – ne mi! Spojili su stolove i svi su radili - ponosno ističe Suzana uspeh ove dece.
Tamburaši, "Leksington bend" i pravi društveni život
Ovi mladi su inače često usamljeni. Dok zdravi tinejdžeri idu u luna-parkove, klubove i cirkuse, oni sede i čekaju da ih neko poseti. Ali u “Zvucima srca” stvari su se promenile.
Sada tu dolaze svi – od dece iz vrtića i srednjoškolaca koji svrate na limunadu, do poslovnih ljudi. Pravili su žurke sa tamburašima koji su, dirnuti atmosferom, umesto pola sata svirali sat i po, a posetio ih je čak i Bojan iz “Leksington benda”.
Tužna istina koja kida dušu: "Šta će biti kada nas više ne bude?"
Iza svih pesama, osmeha i uspeha, krije se jedan veliki, opravdani roditeljski strah. Suzana je otvorila dušu i podelila ono što svakom roditelju deteta sa smetnjama u razvoju leži na duši.
- To je u stvari neka tužna priča s kojom mi živimo svaki dan... Nama je krajnji cilj da mi sa ovog sveta odemo lake i mirne duše, da našoj deci u stvari obezbedimo krov nad glavom i potpunu samostalnost.
Njihov sledeći veliki životni san je "stanovanje uz podršku" – pravljenje malih domskih zajednica i novih radnih centara gde će ovi mladi moći da nastave svoj samostalni život i kada njihovih roditelja više ne bude bilo.
Dok taj dan ne dođe, "Zvuci srca" nastavljaju da menjaju svet na bolje. A vi, ukoliko vas put navede u Suboticu, Niš, Pančevo ili Novi Sad, gde postoje ovakvi klubovi, znate gde možete popiti kafu punu ljubavi i dobiti najiskreniji osmeh u Srbiji.
