Već skoro 20 godina niko nije zloupotrebio ovaj sistem; sve kupljeno brašno je uvek bilo plaćeno.
Inspirisan iskustvima i zapisima mušterija, Dragan je sakupio poruke zahvalnosti i poverenja u dve knjige utisaka.
Dragan Živanović tvrdi da je naš narod pošten. I da za to ima opipljive dokaze već 20 godina. Jer niko nikada u njegovoj vodenici nije uzeo brašno ostavljeno „na izvolite“, a da ga nije platio. Ovo je priča o vodeničaru koji nije u vodenici, ali koji mušterijama robu daje na poverenje, a oni mu uzvraćaju poštenjem.
Na osmom kilometru magistrale Valjevo-Loznica iz pravca Valjeva, u selu Zlatarić na obali reke Obnice, na mestu gde je i pre skoro dva veka postojala valjarica, radi "Draganova vodenica".
Na izgled, sve je tipično – šum reke i karakterističan zvuk vodeničnih kamenova i čeketala, džakovi i uredno složene kese sa pšeničnim, kukuruznim i integralnim brašnom...
Zapravo, sve je različito u odnosu na druge vodenice širom Srbije – vrata su uvek otključana, prodavca nema već mušterije čeka sistem samousluge i poruka: "uzmi i ostavi novac".
I "hvala na poverenju", što je moto kojim se već više od tri decenije rukovodi vodeničar Dragan Živanović, koji je u ovoj vodenici svojevremeno kao radnik "Krušika" počeo da peče zanat, a od pre tri godine je njen vlasnik.
"Uzmi koliko ti treba i ostavi novac"
U razgovoru za „Blic“ objašnjava da je ovaj vid trgovine patentirao 2007. godine.
- Pošto sam imao i druge obaveze, nisam mogao stalno da budem u vodenici i razmišljao sam kako da mušterije budu uslužene i bez mog prisustva. Ostavio sam par kesa sa po dva kilograma brašna, napisao cene i poruku "uzmite sami koliko vam treba i ostavite novac". Već prvog dana, kada sam obilazio vodenicu, imao sam dva slučaja samoposluživanja, a sledećeg dana vidim da pored novca stoji i kesa ljutih bombona i papirić sa porukom – "prijatelju, uzeli smo četiri kese projinog brašna, platili koliko treba i častimo te kesom bombona jer ovo nigde nismo videli u Srbiji". U potpisu je bio gospodin Zoran iz Negotina koga sam kontaktirao na ostavljeni broj telefona i zahvalio se na časti – seća se Dragan.
Sve poruke i pohvale pretočio u dve knjige
Pošto su se takve poruke nizale i narednih dana, vodeničar je odlučio da ih prikupi na jednom mestu – knjigom utisaka. A pošto ih je bilo na stotine i pošto se glas o ovakvoj trgovini gde su dva osnovna uslova poštenje i poverenje proneo nadaleko, vodeničar je odlučio da ih uz pomoć mnogobrojnih prijatelja i poštovalaca njegovog rada, pretoči u dve prave knjige.
Sam im je dao naslove, koji su ujedno i "poslovni slogani" njegove vodenice – "Život i poverenje samo jednom se gube" i "Poštenje i poverenje žive u vodenici".
- U knjigu utisaka su se upisivali ljudi iz svih krajeva Srbije i Jugoslavije, naši ljudi koji žive u inostranstvu od Kanade do Australije, koji su dolazili na odmor... Sve njihove poruke su drage i zanimljive, među njima ima i pesama i čitavih priča. Tako da su ove dve knjige moralni udžbenici koje pokazuju da su ljudi u svojoj suštini pošteni – kaže počasni predsednik Društva vodeničara Srbije i dobitnik nagrada Grada Valjeva za „Čuvanje i negovanje tradicije valjevskog kraja“.
Vodenicu želeo da nazove po Praji
Draganovo brašno „na izvolite“ uzimale su i poznate ličnosti, koje su se takođe upisale u knjigu utisaka. Od svih njih, vodeničar izdvaja legendarnog košarkaša Dražena Dalipagića (1951-2025) koji mu je, kako kaže, bio i ljudski i sportski idol.
- Kada sam kupio vodenicu čak sam i poželeo da je nazovem "Dalipagića vodenica", pa sam pozvao Praju da ga pitam da li se slaže sa tim. Čestitao mi je i odgovorio da je ipak nazovem po sebi jer, kako je rekao, najbolji sam vodeničar a nemam svoju vodenicu, a to je kao da Novak Đoković nema svoj reket – uz osmeh se seća Živanović.
Da dete "govori kao čeketalo" i da se "devojka okreće kao vodenični kamen"
Vodeničarski zanat, inače, jedan je od retkih starih koji je opstao i u 21. veku iako je, kako podseća naš sagovornik, broj vodenica u Srbiji sa 7.000 pre 100 godina, sada spao na stotinak.
Sem što mnogi daju prednost brašnu iz vodenice a ne iz industrijske proizvodnje, Dragan kaže da je i dalje svedok nekih drevnih običaja i verovanja vezanih za vodenice.
- Jedna mušterija me je nedavno pitala može li da pokuša da reši svoj ljubavni problem tako što će nešto staviti na vodenični kamen. Bio sam radoznao i dozvolio mu, pa je na kamen stavio čokoladu i izgovorio reči "kako se ovaj kamen okretao, tako se moja Danijela okretala za mnom". Ili, ako dete ima problem sa govorom, ima ljudi koji veruju da će pomoći to da se kolač stavi na čeketalo i posle se da detetu da ga pojede, jer se veruje da će onda dete govoriti "kao čeketalo". Ja im uvek uslišim želju, ali kažem da sam običan čovek a ne čudotvorac, a oni ako veruju neka probaju – prepričava Živanović.
Niko nikada nije zloupotrebio poverenje vodeničara
Konačno, pitamo ga i da li se ikada desilo da je neko uzeo brašno a nije platio? Odgovara da niko već skoro 20 godina nije zloupotrebio ovakav način trgovine.
- U današnje vreme kada se živi pod ključem i video-nadzorom, kada se krade čak i iz crkve, ni sam nisam verovao da narod može da bude tako pošten. Često zateknem poruku da je neko uzeo brašno, ostao dužan 200 dinara i da će doći sutra, ali kada dođe ja taj dug otpišem, jer mi je drago da svakom pružam priliku da postane bolji čovek – zaključuje Živanović.
Neki, dodaje, i dalje misle da je njegova priča neka vrsta "valjevske podvale", ali on im poručuje da "ljudima daje poverenje, a oni mu vraćaju poštenjem".
