Ljuban Jednak je uprkos svim tragedijama i nepravdama živeo s velikim srcem i verovao u pomirenje
Sahranjen je na Bežanijskom groblju u Beogradu, ali nije dobio počasti koje su mu pripadale
Glina u Hrvatskoj poznata je po stravičnom zločinu koji se dogodio 1941. godine. U pravoslavnoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice, ustaše su svirepo ubile više od 1.700 Srba, u jednom od najmonstruoznijih pokolja tog perioda. Jedini preživeli svedok ovog stradanja bio je Ljuban Jednak, čije svedočenje i dan danas podseća na brutalnost tih događaja.
Dušanka (Jednak) Zorić, ćerka Ljubana Jednaka je ispričala i da su njenom ocu, kao nosiocu Partizanske spomenice i jedinom preživelom u masakru, posle rata nudili mnogo: da živi u Zagrebu ili Beogradu, a dijaspora mu je nudila da se preseli u Ameriku, ali on je želeo da bude svoj na svome, u Glini.
- Živeo je mirno danju, iako je decenijama imao teške noćne more, čijih smo bili svedoci. Nikoga nije mrzeo, bio je ponosan i živeo je za svoju decu i unučad. Tako ponosan završio je život ovde u Beogradu, 5. maja 1997. godine, gotovo bez igde ičega. Bio je prognanik u koloni koja je u zloglasnoj 'Oluji' krenula put Srbije, uveče 4. avgusta 1995.- rekla je ona.
Svetosavski orden
Samo četiri dana pre nego što će se naći u toj koloni stradalnika koji su bežali pred "Olujom", Ljuban Jednak je u Glini primio Orden Svetog Save I reda, koji mu je uručio patrijarh Pavle.
– Tada je patrijarh Pavle pred svima prisutnima mog dedu Ljubana poljubio u ruku – ispričao je Srđan Jednak, Ljubanov unuk.
Mi taj Orden i danas s ponosom čuvamo u našoj kući. Ima posebno mesto. Živeli smo zajedno u Glini, kuća do kuće. Šta je sve prošao, saznali smo, sestra i ja, tek u školi na času istorije. Kako smo samo od tada ponosni na njega! I što smo stariji, sve nam je jasnije s kakvim se sećanjem pola veka živeo u Glini. Ali jedva ju je napustio 4. avgusta 1995. Nije mu bilo lako kad smo pred "Olujom" izbegli u Beograd. Polako je venuo. Znamo da je umro od tuge…
"Nije se mučio, otišao je mirno"
Verovao je Ljuban Jednak, tog avgusta 1995, po rečima njegove ćerke Dušanke, da će se za dva dana vratiti u Glinu, ali nije bilo tako… Preminuo je nepune dve godine kasnije u Beogradu.
– Mi njegovi potomci verujemo da ga je Bog pogledao tog 5. maja 1997. Nije se mučio, otišao je mirno. Sećanje na glinsku crkvu bilo mu je mučenje za ceo život. Pa, živeo je u Glini dve ulice dalje od mesta gde su ga klali – kazala je Dušanka.
No, iako je bio nosilac Partizanske spomenice, jedini svedok masakra u glinskoj crkvi 1941, glavni svedok na suđenjima Alojziju Stepincu i Andriji Artukoviću, Ljubana jednaka Srbija nije ispratila kako je zaslužio.
SUBNOR je tražio da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ali su tadašnje vlasti u Beogradu to odbile. Posle pet dana odlučivanja sahranjen je na Bežanijskom groblju.
"Ženi se samo ako joj nikada nećeš prebaciti što je Hrvatica"
Pradedu Vasilija ustaše su ubile 20 dana pre nego što su dedu Ljubana odvele u glinsku crkvu, a babu Stanu i prvu ćerku, koja se takođe zvala Dušanka, odvele su u logor u Topusko, gde je devojčica preminula – ispričao je Srđan Jednak.
– Ali deda nikada nije podsticao mržnju. Koliko je imao veliko srce, svedoči događaj uoči ženidbe mog oca Steva sa mamom Zlatom, koja je Hrvatica. Kad mu je tata rekao da će da se ženi, deda Ljuban mu je odgovorio: "Ženi se samo ako joj nikada nećeš prebaciti što je Hrvatica, a ja sigurno neću, jer ona je dobra žena…".
(Koreni)
