Srbija je visoko kotirana u svetskoj bohurt konkurenciji, a ekipa "Beli orlovi" je bila jedina bez zamena na poslednjem velikom turniru.
Aleksandar sam pravi opremu za sebe i ostale takmičare, inspirisan željom da oživi slavnu srpsku vitešku tradiciju.
Dok mnogi posle dijagnoze multiple skleroze menjaju život iz korena, Aleksandar Urošević odlučio je da se ne preda. Nekada slep, nepokretan i bez mogućnosti da koristi desnu ruku, danas nosi mač i oklop od 30 kilograma i predstavlja Srbiju na međunarodnim turnirima u bohurtu, jednom od najtežih borilačkih sportova.
Jedan od pionira ovog drevnog sporta u Srbiji, dugogodišnji reprezentativac i kapiten, ovaj Valjevac objašnjava da je bohurt srednjevekovna borba u kojoj su se vitezovi borili kao pešaci.
- Bohurt je početkom 2000-tih ponovo rekonstruisan na istoku Evrope, pa je prvo svetsko prvenstvo bilo između Rusije, Ukrajine, Belorusije i Poljske. Potom su se priključivale i ostale zemlje, ne samo sa našeg kontinenta, među njima vrlo brzo i Srbija. Zanimljivo je da smo upravo mi bili domaćini jubilarnog desetog svetskog prvenstva 2019. godine na smederevskoj tvrđavi pod nazivom "Bitka nacija", koje je okupilo preko 2.000 učesnika iz više od 40 zemalja sa svih pet kontinenata – priča Aleksandar Urošević za “Blic”.
Oboriti protivnika, ali uz striktna pravila, povrede ređe nego u fudbalu
Oklopljeni i naoružani hladnim oružjem, takmičari u bohurtu izgledaju zastrašujuće. Takvi su i nimalo naivni dueli među njima dok "rade" mačevi, bojne sekire i buzdovani.
– Cilj je jednostavan - oboriti protovnika na zemlju, da li pomoću udaraca, zahvatom ili nokautom, nije toliko važno. Naravno, postoje striktna viteška pravila - zabranjen je svaki vid uboda, udarac u međunožje, udarac u neoklopljeni deo iza kolena i ravan udarac u vrat. Bohurt jeste grub sport, ali mi nismo grubijani i ovo nije tuča bez pravila – objašnjava naš sagovornik.
Borbe se, inače, održavaju u kategorijama 1 na 1, sa nekoliko varijanti zavisno od vrste mača koje nosi borac, pa potom u grupnim borbama u kojima je jedno naspram drugog 5, 7 ili 12 boraca, do takozvane kraljevske kategorije u kojoj oružje ukrsti njih čak 300, po 150 na svakoj strani, što zaista predstavlja pravi prizor srednjevekovne bitke ovekovečene holivudskim kamerama.
Runde su, inače, ograničene na 10 minuta, ali s obzirom na intezitet borbe pod oklopom retko je svi dočekaju na nogama. Iako se čini suprotno, upravo zahvaljujući tom oklopu, teške povrede su retke.
- Mahom su to hematomi i iščašenja. Više ozbiljnih povreda koje te udalje sa "terena" na duži vremenski period ima u fudbalu – uz osmeh kaže Aleksandar.
Zaboravljene lekcije iz istorije
Srbija je u jakoj svetskoj konkurenciji, nastavlja Urošević, visoko kotirana i pored toga što u odnosu na neke druge zemlje nema uvek veliki broj aktivnih vitezova.
- Na poslednjem međunarodnom turniru u Italiji u maju, naša ekipa "Beli orlovi" zautela je osmo mesto. Ali, valja reći da smo mi bili jedina reprezentacija bez izmene – naših 7 boraca je učestvovalo u svakoj borbi na turniru, proveli su svaki sekund na borilištu, dok su ostale reprezentacije stigle sa po 12 takmičara, pa su mogle da sačuvaju i snagu i svežinu – ističe on.
Naglašava da bohurt u Srbiji nije samo borba, već i zaboravljene lekcije iz istorijskih čitanki.
- Srbija je u 13. i 14. veku bila ono što je danas Nemačka. Kod nas su Sasi dolazili da rade, nemački i italijanski riteri su titule viteza dobijali od srpskih kraljeva. Naš klub "Beli orlovi" želi da taj slavni period naše istorije prikaže ljudima u 21.veku. Organizujemo tribine, izložbe, festival viteških borbi i bazar srednjevekovnih zanata, a za to nema boljeg mesta od smederevske tvrđave, najveće ravničarske tvrđave u celoj Evropi – priča Urošević.
Od višestrukog šampiona izgubio za samo dva boda
Što se tiče njegovih solo borbi, poslednja prošlomesečna bila je epska – naspram viteza iz Valjeva bio je Rustam Kukurhoev, petostruki svetski prvak u brazilskoj džiju-džici, trostruki evropski šampion u greplingu i čovek koji u borbama 1 na 1 u bohurtu nije poražen poslednjih 10 godina. I to na njegovom terenu, u Ingušetiji u Rusiji.
- Otišao sam tamo potpuno sam, nikog nisam imao u svom uglu. Borili smo se tri runde po 90 sekundi i zaista je to bila jaka borba. Na kraju, izgubio sam odlukom sudija za dva boda, ali moj protivnik je meč završio sa razbijenim nosem, uhom i ramenom, dok sam ja prošao bez povrede – zadovoljan je srpski reprezentativac.
Aleksandar oprema i ostale srpske vitezove
Ne samo da predvodi domaće vitezove, Aleksandar ih i oprema. U radionici u porodičnom domaćinstvu u Šušeoki kod Valjeva, sam izrađuje oklope, od šlemova do zaštite nogu, štitove i oružje.
- Pešadinci u srednjem veku nisu imalu tu privilegiju, zaštićena im je bila samo glava i gornji deo tela, a običnim ljudima oklop nije bio ni priuštiv jer se jedan njegov kilogram plaćao kilogramom zlata – priča nam.
Pokazuje i svoje lično naoružanje na zidu radionice - jednoručnu sekiru, duelni jednoručni mač koji tačno ima 1.350 grama, mač bastard i ogromni, 3.200 grama teški dvoručni mač koji se koristi za razbijanje oklopa.
- Sve počinje od velike čelične ploče. Sva oprema mora imati tačno propisane dimenzije i težinu, a takođe mora imati i istorijski izvor da je takav oklop zaista postojao. Zato se dosta vremena troši na istraživanje po muzejima i manastirima širom Srbije i Evrope. Težina oklopa, naravno, zavisi od veličine čoveka, ali obično bude oko 30 kilograma. Pri tome, šlem je najteži i teži od 5 od 7 kilograma, ali glava mora da bude najzaštićenija – objašnjava Urošević.
Život sa MS – "Moj dan još nije došao"
Priče o bohurtu u koji je Aleksandar stigao kao državni reprzentativac u ragbiju i rvanju nema bez sledeće činjenice – hrabri Valjevac, rudarski inženjer po profesiji, otac dvoje dece, već 13 godina viteški se nosi sa multiple sklerozom.
Na pitanje kako je moguće da i pored toga bude aktivan u fizički teškom sportu, uz osmeh odgovara – "jednostavno, moj dan još nije došao".
- Dobio sam dijagnozu sa 25 godina, prošao kroz razne faze, bio slep, na jedno oko i dalje ne vidim, nepokretan i bez mogućnosti korišćenja desne ruke. Svih ovih godina kroz razne terapije u Srbiji i van nje održavao sam zdravlje, ali to ne znači da sam zdrav i da nemam ograničene mogućnosti. S druge strane, ne dozvoljavam da me MS ograničava i diktira mi život. Do sada uspeo sam da uradim sve šta sam naumio. Uspevam i dalje. Ako bih odustao, to bi bio kraj – poručuje vitez Aleksandar Urošević.
