Priča Olivere Pavlović dokazuje da ljubav nije rezervisana samo za mladost, već može doći i u poznim godinama
Nakon gubitka supruga i osećaja usamljenosti, Olivera je zaključila da je upravo samoća uticala na njeno zdravlje
Da li je ljubav rezervisana samo za mladost ili srce može da voli i onda kada život već deluje zaokruženo? Usamljenost je često tiha, neprimetna, ali duboko razorna. A ljubav, koliko god delovala kao "privilegija mladih", može biti njen najjači lek i nema i ne treba da ima veze sa godinama! Upravo o tome govori životna priča Olivere Pavlović iz Beograda, žene koja je u osmoj deceniji života pronašla novu ljubav i dokazala da srce nikada ne ide u penziju.
Nakon decenija provedenih u velikoj porodici, okružena bliskim i dragim ljudima i svakodnevnim zajedništvom, Olivera se iznenada našla sama, suočena sa prostorom koji je ostao isti, ali bez života koji ga je ispunjavao, što je za nju predstavljalo ne samo emotivni, već i egzistencijalni preokret.
- Ja sam ostala udovica 2019. godine. godine. Suprug mi je umro posle 52 godine braka. I mislila sam da je to gotovo, kraj, završeno je sve, nema više ništa od nekog života. Deca su živela u inostranstvu, javljali su se svakog dana, čujemo se, sve je to lepo i krasno, ali ja sam sve vreme sama. A život smo proveli u velikoj zajednici jer smo živeli svekar, svekrva, moja majka, tetka, deca, muž i ja. I odjedanput, od tolikog sveta, ja sama u ogromnoj kući, ne znam, kuda ću sa sobom. Ja tada dobijem karcinom jednjaka i operišem se. I počnem da razmišljam šta je kod mene izazvalo tu bolest. Jer moji su svi dugovečni i po očevoj i po majčinoj liniji. Svi žive preko 90 godina - i sad meni predstoji još nekih 11-12 godina, ja to neću moći - počinje svoju ispovest Olivera za Blic televiziju.
"Uzrok moje bolesti je to što sam sama"
U potrazi za promenom i načinom da ispuni vreme, ali i da ponovo uspostavi kontakt sa ljudima, okrenula se udruženjima penzionera i društvenim mrežama.
- I zaključila sam, posle dugog razmišljanja, da je uzrok moje bolesti upravo to što sam sama. I odlučim i učlanim se u neko udruženje penzionera, ne u jedno, nego u više njih, preko Fejsbuka. I primetim jednog dana da na neke komentare koje ja stavim na nečiju priču, jedan čovek samo na moje komentare odgovara. Nikog drugog ne komentariše osim mene - ispričala je Olivera kao uvertiru u svoju novu ljubavnu priču.
"Kao da mi Bog šalje neku poruku"
Iako u početku nije pridavala veliki značaj toj komunikaciji, pa čak i odbijala pokušaje daljeg kontakta, jedan trenutak unutrašnje prekretnice doveo je do toga da je ipak odlučila da pruži šansu nečemu novom.
U početku nije pridavala značaj njegovom interesovanju, pa je čak nekoliko puta odbila zahtev za prijateljstvo koji joj je slao van grupe, smatrajući da je možda u pitanju greška ili beznačajna situacija. Međutim, u jednom trenutku, dok je preispitivala sebe i osećala nezadovoljstvo i prazninu, razmišljajući da potpuno odustane od udruženja i svega što ju je do tada držalo, zahtev je stigao ponovo - treći put.
Tada je zastala i pomislila: "Ovo kao da mi Bog šalje neku poruku tri puta", pa je ipak odlučila da ga prihvati, nakon čega je započela njihova svakodnevna komunikacija koja će kasnije prerasti u nešto mnogo veće.
Od muža je starija 13 godina
Iz dopisivanja se prirodno rodila želja za upoznavanjem, ali bez očekivanja i bez velikih planova, što je tom susretu dalo posebnu spontanost i iskrenost.
Njihov odnos se dalje razvijao postepeno, bez naglih odluka, ali sa jasnim osećajem bliskosti.
Međutim, jedan trenutak u njihovom odnosu posebno ju je iznenadio i gotovo naveo da sve prekine - trenutak kada je saznala koliko njen partner zapravo ima godina. Naime, Olivera je rođena 1943. godine, dok je on rođen 1956, što znači da je ona od njega starija 13 godina. Naviknuta na potpuno drugačiji obrazac iz svog prethodnog života, u kojem je partner bio znatno stariji od nje, ova situacija joj je u prvi mah delovala neprihvatljivo i gotovo nezamislivo.
Već slave dve godine braka
Ipak, vrlo brzo je postalo jasno da ono što je u početku delovalo kao prepreka zapravo nema nikakav realan značaj, jer se njihov odnos nije zasnivao na godinama, već na razumevanju, komunikaciji i energiji koju dele.
- Ja sednem u kola i odem po njega. I 4. januara 2023. on dođe kod mene, deca mi dođu iz inostranstva da bismo proveli zajedno praznike, upoznaju se sa njim, on dođe i više se ne vrati u Kragujevac, nikad! I tako nas dvoje ostanemo zajedno, i 11. aprila 2024, godinu dana kasnije, odlučimo da se registrujemo. I, evo, od tog 11. aprila 2024. pa do danas, mi živimo neprekidno zajedno - rekla je Olivera.
Govoreći o njihovom odnosu danas, Olivera primećuje da zapravo provode više vremena zajedno nego mnogi mlađi parovi koji su godinama u vezi, ali ih posao i obaveze razdvajaju, pa se njihova bliskost ne meri godinama, već količinom zajednički proživljenog vremena.
Upravo u toj svakodnevnoj blizini i jednostavnosti, bez velikih planova i očekivanja, ona danas pronalazi ono što je nekada smatrala završenim - mir, sigurnost i osećaj da pripada nekome, što njenu priču čini snažnim podsećanjem da ljubav, kada god se pojavi, može da bude jednako snažna, pa možda čak i važnija nego ikada pre.
