Naglašava se da mali gestovi pažnje doprinose kvalitetu međuljudskih odnosa
Iznosi se i mišljenje stručnjaka o psihološkoj suštini ustupanja prostora
"Svakoga dana na putu od zgrade do stanice prolazim kroz park, kako bih skratila deonicu, uskom popločanom stazom kojom može da se kreće samo jedna osoba. Kad mi neko ide u susret, staza postaje tesna i potrebno je ustupiti 'prvenstvo prolaza'. Da li je reč o empatiji, vaspitanju ili tome što nisam sklona konfliktu, taj neko ko se sklanja - uvek sam ja“, priča za "Blic“ jedna Beograđanka o dnevnoj rutini koja uključuje i svima poznatu situaciju kad se nađete na uskom trotoaru koji je tesan za dvoje.
Kako dodaje, s jeseni i zimi je problem što je zemlja oko staze blatnjava, kao i to što kod drugih ne postoje nikakvi maniri.
"Kulturno je i podrazumeva se, kao i u gradskom prevozu i na svim drugim mestima, da treba prolaz ustupiti ženi koja gura kolica sa bebom, starijim ljudima, pogotovo onim koji se kreću pomoću štapa, ali baš da svi misle da im se moramo sklanjati s puta već je upitno i mnogo otkriva o njima“, kaže ova Beograđanka.
"Užurbano prolaze uz facijalnu ekspresiju"
Složićete se da su u gradskoj sredini te situacije gotovo svakodnevne, što zbog uskih prolaza, što zbog parkiranih automobila na trotoaru pa pešaci moraju da se dovijaju kako da ih pređu. Kaže da "ljudi više ne gledaju jedni druge u oči, ili bulje u telefon i nervozno čekaju da prođeš ili užurbano prolaze uz neku facijalnu ekspresiju".
"Ali nije sve tako crno, postoje džentlmeni, koji ustupaju prolaz. Automatski se pomere pola metra u stranu. Bez negodovanja, bez prevrtanja očima. U svim drugim situacijama ja se sklanjam“, kaže naša sagovornica.
Verovatno će se mnogi pronaći u ovoj situaciji, da ustupaju uvek prolaz drugima. Ali šta se u događaju koji traje tri sekunde, sa neznancem koji nestaje u gradskoj gužvi i gotovo nesvesnom pomeranju zapravo krije? Šta taj jedan korak u stranu govori o nama?
Društvena igra bez napisanih pravila
Svako ko hoda trotoarom nesvesno učestvuje u društvenoj igri bez napisanih pravila. Susret, poneki pogled, tempo koraka, skreće se, ubrzava, usporava. Mnoge stvari se dese bez razmišljanja.
Po rečima stranih psihologa koji su istraživali ovu društvenu pojavu, iako automatsko pravljenje prostora deluje trivijalno, to često govori o usmerenosti osobe ka drugima.
Šta se dešava u glavi kada osoba automatski napravi korak u stranu? Mozak u deliću sekunde skenira lica, govor tela, pravac i razdaljinu i bez reči se donosi odluka - proći ili se prilagoditi trenutnoj situaciji.
Ne samo "da li te vidim“ već i "da li te puštam da budeš tu“. Na uskim trotoarima na površinu izlazi naš pravi način ophođenja, naši maniri, ne onaj uglađeni deo ličnosti, često odglumljeni, u formalnim situacijama. Ponekad se čovek oseti viđenim zahvaljujući nekome ko ništa ne izgovara niti očekuje, već samo napravi korak u stranu. I ta pažnja nekad je nagrađena osmehom.
Oblikovanje karaktera naselja
Stručnjaci koji su istraživali ponašanje u gradskim sredinama primećuju da ti mikrogestovi – poput stvaranja prostora - oblikuju karakter nekog naselja. Manje sukoba i mrkih pogleda, manje nervoze, manje češanja ramenom u prolazu.
Zanimljivo je da je u Belgiji jednom sprovedeno istraživanje o tome da li bi se ljudi pomerili da propuste osobu koja gura kolica sa bebom. Procenat je bio viši u manjim gradovima nego u prestonici.
Zato, svaki sledeći put kad se nađete na uskom prolazu a osoba vam ide u susret, shvatite to kao mali test vaše ličnosti.
