Na ceremoniji su bili prisutni i Aleksa i Jovana Balašević, deca Đorđa Balaševića, koji su došli da iskažu poštovanje.
Komemoraciju su obeležili emotivni govori, poslednje pismo ćerke Sare i omiljena pesma preminulog uz violinu.
Na Gradskom groblju u Novom Sadu danas je održana kremacija Radoja Čupića, poznatog glumca koji je preminuo 23. marta. Porodica, prijatelji i kolege okupili su se kako bi mu odali poslednju počast. Emotivni govori, poslednje pismo i omiljena pesma uz violinu obeležili su ovaj tužan događaj.
Radoje Čupić bio je cenjeni umetnik i omiljeno lice domaće scene. Njegova smrt ostavila je dubok trag u kulturnom životu Srbije, a poslednji ispraćaj bio je prilika da se oda počast njegovom doprinosu umetnosti i ljudskoj veličini.
Na kremaciji su se okupili članovi porodice, supruga, sin i ćerka, kao i prijatelji i kolege. Među prisutnima su bili i Aleksa i Jovana Balašević, naslednici poznatog kantautora Đorđa Balaševića, koji su došli da iskažu poštovanje.
Čupić je ispraćen uz zvuke svoje omiljene pesme, uz pratnju violine.
Potresno pismo ćerke Sare
Ćerka Sara se oprostila od oca nežnim pismom.
- Upravo ti zveči alarm za lekove, dakle, sedam sati je uveče. Telefon ti inače zvoni i stižu obaveštenja, kao da ćeš moći svima njima da odgovoriš. Ležim i razmišljam da li si ti zaista bio toliko čudesan čovek ili samo ja to mislim jer si moj tata? Ni ja na svoje poruke ne odgovaram, ali čitam šta ljudi pišu o tebi i oni kažu da si bio čudesan i dobar. Svi dodaju to dobar. Bio si dobar i naivan. Neki su to koristili, među njima sam bila i ja. Znala sam da ako tebe nešto pitam, da će to sigurno moći. Znala sam da ako mene nešto zanima da ćeš ti to sigurno znati. Naučio si me svašta i ono najbitnije, a to je da se bez humora tone. Tog dana, par sati pre nego što ćeš otići, ja sam proverila da li si zaista tu i znam da jesi bio tu, jer sam uspela da te zasmejem. Posle sam razmišljala da li si se pravio samo zbog mene, ali to nije bitno, jer to znači da si makar razumeo.
- Danas kada smo obavljali sve te silne administrativne obaveze, gledala sam kroz prozor auta svet kako živi svoj život i pitala se Bože kakvi su, zar ne znaju šta se desilo? Sada je sve mirno, ali ne onako kao kad gledamo film u tišini ili kad te nema jer si negde, radiš. Ovo je neki novi mir, samo tvoj. Mučio si se mnogo, hteo si još i nisi se dao, zato imam osećaj kao da te je neko uzeo. Ipak, kad god se pogledam u ogledalo vidim da si i dalje tu. Tvoja Šušumiga.
(Telegraf)