Mala Cana je kroz suze održala potresan govor, izražavajući zahvalnost Andriji za svu ljubav i zaštitu tokom njihovog života.
Ispričala je o svojoj tuzi što nisu imali zajedničko dete, uprkos njegovoj želji i razgovorima sa lekarima o toj mogućnosti.
Danas, 10. jula, održava se komemoracija Andriji Bajiću u MTS dvorani. Njegova supruga, pevačica Mala Cana je sve vreme plakala i ljubila njegovu sliku dok su je pridržavali da ne padne.
Mala Cana se potpuno slomila nad slikom Andrije Bajića, gde je održala potresan govor.
- Znao si da sam sama, da nemam nikoga. Štitio si me i čuvao od svih, hvala ti na tome. Branio si me od svih. Bio si ponosan na mene, govorio si: "Moja lepa ženica", oprosti što nisam otišla u kuću. Ne mogu, Andrija. Ne mogu da uđem, kod kume sam moje. Oni me čuvaju i paze. Mogli smo još, nije ti bilo vreme. Uradila sam sve da budeš sahranjen u Aleji, da mogu da dođem da plačem, da niko ne može da mi zabrani da dođem da te oplakujem, srećo moja. Moram da budem jaka kad dođu ljudi. Ti si moj život, znaš to. Sve sam učinila što sam mogla za tebe, kao i ti za mene. Ne mogu dušu. Brzo ću ja tebi. Znam da bi rekao da to ne govorim, živote moj. Mili moj. Dolazila sam svaki dan na VMA, bila sam pored tebe, znao si. Nisi mogao da izdržiš. živote moj. Sunce moje lepo, koliko sam ponosna što sam tvoja supruga. Iskreno si me voleo. Niko ne može to da nam uzme. Dolaziću ti, kao što sam ti dolazila u bolnicu, svaki dan - rekla je Mala Cana.
Mala Cana o haosu sa njegovim ćerkama
Sa suzama u očima Mala Cana je govorila o Andrijinim poslednjim danima života, neostvarenoj želji da sa njim ima dete, ali i odnosu sa njenim ćerkama, koje su, kako ona kaže, jedva čekale da joj vide leđa, te da izađe iz kuće u kojoj je živela sa Andrijom.
- To mi je najlepši deo mog života koji sam imala od kad sam se rodila. Teško mu je bilo da ja ostanem bez dece i govorio je da je to velika žrtva da ja nemam decu. Mi smo razgovarali sa doktorom i on je rekao da nije problem da mi pokušamo, ali zbog njegovih godina, dete ne bi možda bilo kako treba. Međutim, ja sam mu rekla da je to moje dete. Onda je meni je on rekao u jednom momentu: “Znam, dušo, to bi bilo dobro. Voleo bi.” I stvarno je voleo. Uvek smo se šalili. Govorila sam mu: “Ti ćeš znati, čim uzme frulu da svira, da je tvoje.” On je meni rekao: “Dušo, i ovako ti život nije bio lak i već si izgubila jednu bebu, da je veliki rizik, da se rodi dete, a da nije zdravo.” Da on ne bi mogao da podnese da taj takav teret ja nosim. Ja sam njega prihvatila takvog kakav jeste, da on, hvala Bogu, ima porodicu koju sam ja poštovala i do samog momenta njegove smrti. Čak ni sad nisam rekla nijednu pogrdnu reč za njih, niti ću reći, sem istinu kako smo živeli.
Cana ističe da nakon smrti supruga nije u kontaktu sa njegovim ćerkama.
- Ne. Ja sam sad sama. Nisam kod kuće, jer teško mi je da idem tamo gde nema njega. Sedim ovde kod moje kume, držim njegovu sliku. I plačem. Hoću da ga ožalim sama. Svi viču: “Nemoj da plačeš. Nije dobro za tebe, nije za zdravlje dobro.” A kad je dobro, a kad treba? Držim njegovu sliku i ljubim je stalno. Gledam. To mi je sve što mi je ostalo.
