Ožiljak na nadlaktici potiče od vakcine protiv velikih boginja koja je nekada bila obavezna praksa
Vakcina se davala posebnom dvokrakom iglom, ostavljajući karakterističan i trajan trag na koži
Veliki ožiljak na nadlaktici koji su mnogi ljudi decenijama imali, često je bio tema radoznalih pogleda i pitanja. Dok su ga jedni smatrali "normalnim tragom vakcinacije", drugi su ga vezivali za neku stariju medicinsku praksu i davno zaboravljene bolesti. Međutim, iza tog malog, ali upadljivog znaka stoji priča o jednoj od najvažnijih vakcina u istoriji medicine.
Reč je o vakcini protiv velikih boginja, bolesti koja je vekovima odnosila milione života širom sveta i ostavljala teške posledice kod onih koji bi preživeli. Upravo zahvaljujući toj vakcini, čovečanstvo je uspelo da potpuno iskoreni jednu od najsmrtonosnijih bolesti u istoriji, ali je sama vakcinacija ostavila specifičan trag na koži koji se i danas može videti kod starijih generacija.
Način na koji se primenjivala
Ono što je ovu vakcinu izdvajalo od većine drugih jeste način na koji se primenjivala. Za razliku od današnjih vakcina koje se najčešće daju tankom iglom u dublje slojeve kože ili mišić, vakcina protiv velikih boginja davala se pomoću posebne, dvokrake igle u obliku viljuške. Njome se pravilo više sitnih uboda u površinski sloj kože, tačnije u epidermis i dermis, gde je dolazilo do reakcije organizma.
U tom sloju kože virus vakcine počinjao je da se razmnožava, što je dovodilo do formiranja papule, odnosno malog čvorića. Taj proces dalje je prelazio u fazu mehurića ispunjenog tečnošću, poznatog kao vezikula, koji bi kasnije pucao, stvarao krastu i na kraju ostavljao ožiljak. Upravo zbog takvog "lanca reakcija" na koži ostajao je prepoznatljiv, često veći i jasno oivičen trag, sa blago ispupčenim središtem.
Kontrolisana povreda kože
Stručnjaci taj proces objašnjavaju kao svojevrsnu kontrolisanu povredu kože. Kada organizam reaguje na takav podražaj, pokreće se proces zarastanja, ali se tkivo ne obnavlja u potpunosti kao prvobitno. Umesto toga, formira se ožiljak koji ostaje trajno vidljivo, što objašnjava zašto je ova vakcina ostavljala toliko karakterističan trag.
Mnogi ljudi danas, posebno oni rođeni u drugoj polovini 20. veka, i dalje na nadlaktici imaju ožiljak za koji se često pretpostavlja da potiče od ove vakcine. Međutim, važno je napomenuti da to nije slučaj za mlađe generacije.
Nakon globalnog iskorenjivanja velikih boginja (poslednji prirodni slučaj bio je 1977. godine), vakcina se danas daje samo određenim rizičnim grupama (npr. vojnom osoblju i laboratorijskim radnicima), i to uglavnom modernijim, pročišćenim sojevima vakcine.
Upravo zbog toga, ožiljci se danas najčešće vide kod ljudi starijih od oko 45–50 godina.
Poslednji zabeleženi slučajevi velikih boginja javljali su se u različitim delovima sveta u različitim periodima: u Severnoj Americi 1952. godine, u Evropi 1953, u Južnoj Americi 1971, u Aziji 1975. i u Africi 1977. godine. Nakon toga, 8. maja 1980. godine, Svetska zdravstvena organizacija zvanično je proglasila da je bolest iskorenjena na globalnom nivou.
Podsetnik na jednu od najvećih pobeda medicine
Iako je vakcinacija protiv velikih boginja danas deo istorije, ožiljak koji je ostavila na koži ostao je kao svojevrsni podsetnik na jednu od najvećih pobeda medicine. U nekim državama, poput Sjedinjenih Američkih Država, vakcina je još neko vreme čuvana zbog mogućnosti biološke pretnje, ali se više nije rutinski primenjivala.
Zbog svega toga, trag na ruci koji su mnogi decenijama nosili nije samo medicinski ožiljak, već i tihi dokaz jedne globalne zdravstvene borbe koja je promenila tok istorije.
(Webtekno)
