Dolina Zanskar je jedan od najizolovanijih regiona u Indiji, dostupna većinu godine samo putem jednog uskog puta.
Selo u Zanskaru je dom zajednici časnih sestara koje hrabro prevazilaze surove uslove života.
Na nadmorskoj visini od 3.500 metara, duboko u Himalajima, smeštena je dolina Zanskar – jedno od najizolovanijih područja Indije. Već vekovima odsečena od ostatka sveta, ova surova, ledena regija dostupna je samo jednom uskom putu koji je prohodan tek sedam meseci u godini. Na kraju te opasne trase nalazi se tiho, gotovo nestvarno lepo selo u kojem živi zajednica časnih sestara čija vedrina i nesebičnost snažno kontrastiraju teškim uslovima u kojima opstaju.
Petnaest godina nakon svog prvog dolaska u Zanskar, rediteljka Karolin Rigel vratila se kako bi ponovo posetila ove žene i zabeležila njihovu svakodnevicu tokom jedne duge i nemilosrdne zime. Njen film donosi dirljivo svedočenje o mestu gde se čini kao da je vreme stalo, a život teče u ritmu prirode, hladnoće i tišine.
Časne sestre iz Zanskara imaju vrlo malo. Gotovo sve što poseduju pribavljaju same, uz povremenu pomoć retkih donatora. Iako nisu potpuno zaboravljene, stvarnost izolacije je neumoljiva – udaljenost, loša infrastruktura i siromaštvo čine ovu dolinu gotovo nevidljivom za ostatak sveta.
Evo šta se može sa samo 20 dolara
Novac je ovde retkost, ali njegova vrednost je ogromna: sa 20 dolara može se prehranjivati jedna časna sestra ceo mesec, pet dolara omogućava prevoz do lokalne zdravstvene ambulante, a sto dolara pokriva odeću, obuću i higijenske potrepštine za celu godinu.
Život u Zanskaru znači stalnu borbu sa hladnoćom, ograničenim grejanjem i tek nekoliko sati električne energije dnevno.
U pojedinim manastirima voda se dobija topljenjem leda, a neki nemaju ni zajedničku kuhinju. Za razliku od drugih regiona u kojima lokalno stanovništvo redovno pomaže časnim sestrama hranom i odećom, Zanskar je izrazito siromašan.
Donacije koje ipak stignu češće završe kod redovnika, dok su žene poslednje na listi pomoći – što dodatno naglašava duboko ukorenjenu rodnu neravnopravnost.
Njihova najveća nada dolazi iz daleke Kanade. Mala, ali uporna humanitarna organizacija pomaže redovnicima i časnim sestrama u siromašnim oblastima još od 1991. godine. Najugroženiji su manastiri u Mandu, Rizhingu i Bairi, gde hronično nedostaje svega – hrane, ogrjeva, osnovne zdravstvene nege i odgovarajuće odeće.
Žive od donacija i dobre volje
Obuća i jakne moraju trajati godinama, a jednostavne nastambe časne sestre uglavnom su gradile same. Pristup duhovnim učiteljima takođe je vrlo ograničen. Koliko je situacija ozbiljna pokazuje i prošlogodišnji slučaj mlade redovnice kojoj je bila potrebna hitna neurohirurška operacija.
U dolini nije postojala mogućnost lečenja, a iako je zahvat prema zapadnim standardima bio relativno jeftin, novca jednostavno nije bilo. Zahvaljujući donacijama zajednice, operacija joj je na kraju spasila život.
Planirani projekti uključuju prevoz do ambulanti, nabavku hrane, postavljanje bezdimnih peći, obezbeđivanje odeće i higijenskih potrepština, ali i veće infrastrukturne zahvate poput solarnih panela, sistema za skladištenje vode, pokrivača, dušeka, staklenika i školskog pribora.
U dolini gde vladaju hladnoća, siromaštvo i zaborav, ove časne sestre nastavljaju da žive s dostojanstvom i neverovatnom snagom. Njihova priča je podsetnik koliko malo može napraviti razliku između preživljavanja i dostojanstvenog života – i koliko daleko dopire ljudska solidarnost kada pronađe pravi put.
(Dnevno.hr)
