Stanislav je bio mali običan čovek, invalid koji je ostao bez noge usled dijabetesa, ali se nije predavao. Nije odustajao ni kada je ostao i bez druge noge usled gangrene nakon smzavanja. Nažalost, Stanislav je pre nekoliko dana preminuo, a priča o njemu, ostala je da živi i opominje sve nas.
Od Stanislava Nužde (45) iz Gline u Hrvatskoj, potresnim, emotivnim i toplim rečima, oprostio se novinar portala "24.časa.hr" Denis Mahmutović, na čije zalaganje je pokojni Stanislav pre par godina, dobio nova i funkcionalna kolica. U godinama koje su usledile, on i "fajter" iz Gline, kako je Stanislav sebe opisao, sretali su se još nekolio puta. Poslednji put, par dana uoči smrti Nužde.
"Umro je Stanislav Nužda. Našli su ga juče u kontejneru.
Stanislava sam upoznao pre par godina u Glini. Sasvim slučajno. Tada je bio žilavi, mladi muškarac. Sedio je u kolicima, nije imao nogu. Davno ju je požderao dijabetes. Pokazao mi je gde živi, na prvom spatu socijalne zgrade. Iskočio je iz kolica, presavio ih i počeo se vući uza stepenice. Mučan prizor. Odbio je pomoć, rekao je da mu je ovakav svaki dan. Izluđivao ga je boravak u bednom sobičku, volio se skitati gradom, biti među ljudima.
Govorio je za sebe da je fajter. Prilagođavam se, dakle jesam, često je ponavljao. Sredili smo mu drugi stan, u prizemlju. Naleteo bih na njega svakih nekoliko meseci, zapalili bismo cigaretu i za***avali se.
Sreo sam ga opet prošle zime. Izgubio je i drugu nogu. Gangrena, smrznuo se jedne noći, nije ni shvatio što mu se dogodilo. Odbijao je da boravi u kontejneru, mrzeo je te skučene, limene zidove. Nije bio ni sena Stanislava kojeg sam poznavao. Mršav, slomljen, ugašenih očiju.
Ipak se za***avao, govorio je da su mu sada mu*a do poda. Zadnji put sam ga video pre par nedelja, bio je kost i koža. Stanislav je u stanu držao primerak Malog princa, govorio je da ga je pročitao bar dvadeset puta. U jednom od starih tekstova o njemu citirao sam odlomak iz knjige, o susretu sa zmijom u pustinji.
- Gde su ljudi, najzad opet progovori mali princ. Čovek se oseća malo usamljen u pustinji...
- Čovek je usamljen i među ljudima, reče zmija.
Stanislave, laku noć."
Napisao sam ovo pre nedelju dana, neposredno nakon što su mi javili za njegovu smrt. Kratki, intimni nekrolog slučajnom prijatelju. U petak su Stanislava pokopali na starom glinskom groblju. Čovek u crnom monotono je nabrajao uspomene i vrline, ukrašavajući crte njegovog oporog karaktera. Neko, nečiji ženski glas jecao je u pozadini. Ne poznajem te ljude, nisam ih nikad video. Gledao sam kako se saginju po grude ispucale zemlje i bacaju ih na njegov sanduk. Nisam znao da je imao toliko prijatelja. Nisam znao puno o zadnjem glinskom fajteru.
Rekli su mi da su ga pronašli u kolicima, otvorenih očiju. Ni u smrt nije otišao mirno.
Nekoliko dana ranije, Stanislavu je pozlilo. Hitna je došla po njega. Vratili su ga natrag, misleći valjda da će sve biti u redu. Slično su razmišljali i u Centru za socijalnu zaštitu, i u Gradu, i u svim nadležnim institucijama koje su godinama dopuštale da prgavi muškarac zaluđen Malim princom polako fizički i psihički odumire.
Gledao sam u njegov sanduk, spušten duboko u raku. Stanislav, za***ant kakav je bio, verovatno bi se nasmejao ovoj ironiji. Celi život bežao je od skučenih zidova, a sad će provesti večnost među njima, napisao je Mahmutović na kraju svog teksta za portal "24.sata.hr".
