Rasparenih i probušenih čarapica, bosonogi, gledajući na nas kao da smo sa druge planete, dočekali su nas Milan (16), Tijana (14), Ivan (9), Luna (6), Melani (4) i Tamara (2). I jesmo, stigli smo sa planete udobnog i bezbrižnog života, dok je njihov dečiji kutak nalik na pustu površinu Meseca – hladan, taman i pun kratera!
„Za njih bih želeo sve najbolje da imaju, a meni kako bude, siromah sam čovek. Da ne strahuju više i da žive kao sva druga deca, a ne da spavaju u sobi sa rupama, svi nabijeni u dva raspadnuta kreveta” – zabrinut je otac Dragan iskreno, onako kako samo roditelj zna biti.
Porodica Trajkovski živi u malenom selu Pelince, u uslovima na ivici ljudskog dostojanstva. U ovom kraju Severne Makedonije tragične životne priče i nemaština prevazilaze sve do sada nam znane kategorije siromaštva, kao crni oblaci nadvijeni stoje nad tim ljudima. Tračak nade, zračak Sunca, probijao se do njih, kada smo u prethodnim akcijama uspevali da ogrejemo brojne druge porodice. Došlo je vreme i njih da ogreje Sunce dostojanstvenijeg života!
Kuća u kojoj žive čak i nije njihova. Koriste svega dve neuslovne prostorijice, mada se vide obrisi truda i želje oca Dragana da učini nešto sa svojih deset prstiju, da vrati makar malo dostojanstva u ovu oronulu kuću. Povremene nadnice na građevini jedva su dovoljne da obezbede i najskromniji obrok svojoj deci, a sve preko toga nestvaran je podvig.
„Zimi je baš teško jer su prozori skršeni. Nekad svi pređu kod nas i spijemo zajedno da bi se ugrejali. Deca ne mogu da uče u ovim uslovima, ali trude se. Uz socijalnu pomoć neki mesec možda i iskočimo na kraj. Spremam im šta imamo, čorbiku, krompir, pasulj, ali počesto se desi i da nemamo. Evo sada u frižideru imamo samo jedno jajce i po neko sirence” – dodaje majka Monika.
Milan i Tijana, iako maloletni, odmah se dalo primetiti, ozbiljnošću odraslih ljudi vode računa o najmlađima. Nemaština ih je valjano namučila, pa su preko noći stasali.
„Malo su nemirni, ali pazimo na njih. Moraju da nas slušaju. Nije bezbedno, pogotovo kod tih rupa u sobi, pa strahujemo da se ne povrede. Rođendane nikada ne obeležavamo, nemamo sa što” – tihim, ali ozbiljnim glasom su nam ispričali
A na nepopularno i pomalo neprijatno pitanje, pogotovo za decu tog uzrasta, šta im to nedostaje, dali su već očekivani odgovor:
„Nemamo svoje sobe, pa nam niko ni ne dolazi na druženje. Malo nas je sramota što živimo u kući koja se obrušava i zato ne želimo da zovemo drugare. Kako da dođu kad nemaju gde da sednu? Naši tata i mama su mnogo vredni i trude se da bismo mi imali podobar život. Pomažemo šta treba, da im olakšamo rabotu.”
Tužno je bilo čuti kako nam najstariji sin govori da imaju garderobu, obučen u skroz iscepanu trenerku. Dodao je i da mu je želja da sutra pomaže drugima. Koliko su se čak i mlađa deca saživela sa nemaštinom pokazuje da su na naše pitanje da li imaju igračke potvrdno odgovorili i pokazali dve pocepane, prljave plišane igračke. Uspeli smo izvući i par reči od male Lune:
„Ja sam Luna Trajkovska. Sakam da se igram i da imam roze dron. Ovde u golemu pećinu živi gušter” – kratkim i odsečnim glasićem rekla je i pokazala nam rupe koje „krase” njihovu sobu.
Dajmo sve od sebe da vratimo detinjstvo i dostojanstvo ovim malim mučenicima. Učinimo sve da osete radost odrastanja i druženja i da zauvek zapamte 2023. godinu, kao godinu u kojoj su doživeli svojevrstan životni preobražaj.
„Sve bih dao da imamo novu kuću, zbog svoje dece. Ako bi se gradilo ovde, svaki dan bih i ja učestvovao i pomagao sve što treba” – ozaren je bio otac Dragan na sam pomen nove kuće.
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće novu akciju pomoći za porodicu Trajkovski i poziva sve dobrotvore da nam se pridruže u još jednoj plemenitoj misiji!
SRBIJA
1. SMS na 7763 (200 dinara)
2. Račun: 160-279491-71
3. Pay Pal
