Glavna organizatorka zločina bila je babica Zuzana Fazekas koja je pomagalu ženama da se oslobode nasilnih brakova
Tokom tog perioda ubijeno je najmanje 101 osoba, a istražne radnje otkrile su prisustvo otrova u telima žrtava
Između 1911. i 1929. godine, malo mađarsko selo Nađirev, na reci Tisi, postalo je poprište jednog od najmračnijih i najneobičnijih zločinačkih talasa u evropskoj istoriji. Tokom gotovo dve decenije, muškarci su ubijani trovanjem arsenom - a počinioci su bile njihove supruge.
Priča iz ovog mirnog sela potresla je Mađarsku, ali i čitav svet.
Babica koja je sve pokrenula
Na čelu ovog tajnog lanca smrti bila je lokalna babica Zuzana Fazekas, koja je prvo nudila pomoć ženama zlostavljanim u braku, a potom postala ključna figura u seriji porodičnih trovanja, u kojima su stradali i roditelji, ljubavnice, pa čak i deca.
Selo nije imalo lekara ni sveštenika, pa je postala osoba od poverenja. Žene su joj poveravale svoje životne muke — nasilje, neverstvo i brakove u kojima nisu imale nikakva prava.
Njen odgovor bio je kratak i hladan:
„Ako imaš problem s njim… ja imam jednostavno rešenje.“
To „rešenje“ bio je arsen, koji je dobijala natapanjem papira za hvatanje muva u vodi. Otrov je postao lako dostupan i tiho se širio kroz zajednicu.
Groblje puno tajni
Ukupno je ubijeno najmanje 101 osoba, ali broj žrtava mogao bi biti i veći. Žrtvama su trovali obroke i piće, a s obzirom na to da su mnogi muškarci već bili bolesni, smrt nije izazivala sumnju.
Od 1911. do 1929. godine, groblje u Nađirevu brzo se punilo. Sahranjeno je oko 50 muškaraca. Kada su vlasti posumnjale i naredile ekshumaciju, u 46 tela pronađen je arsen.
Kada je policija 19. jula 1929. godine stigla pred Fazekašinu kuću da je uhapsi, ona je već shvatila da je kraj — popila je sopstveni otrov pre nego što su žandarmi ušli.
Suđenje i motivi
Suđenja su počela 1929. godine, a prvih 28 žena izvedeno je pred sud. Optužene su kao „hladnokrvne ubice“, ali mnoge su ubijale iz očaja, ne mržnje. U društvu gde su žene bile prisiljene na rane brakove i slepu poslušnost, otrov je bio jedini izlaz.
Jedna od osuđenih izjavila je: „Ne osećam se krivom. Moj muž me je tukao i mučio. Otkad je umro, našla sam mir.“
Na suđenju je osam žena osuđeno na smrt, a ostale su dobile duge zatvorske kazne — sedam ih je završilo na doživotnoj robiji. Motivacija je bila raznolika:
- nasilje u porodici i brakovi bez izlaza
- dogovoreni brakovi između vrlo mladih devojaka i starijih muškaraca
- siromaštvo i pohlepa
- gubitak slobode nakon povratka muževa iz rata
Procene govore da je broj otrovanih u širem području mogao biti i do 300. Iako je vreme izbrisalo mnoga bolna sećanja, priča o „trovačicama iz Nađireva“ ostaje simbol očaja i nasilja u zatvorenim zajednicama. Ironično, nakon tih događaja ponašanje muškaraca prema ženama u selu „značajno se popravilo“.
(The New York Times)
