Portugalci ne koriste klimu, a kuće su im uvek hladne: Služe se metodom koju su Srbi napustili

Nakon što sam osam i po godina živela u Portugalu, dva pitanja čujem svaki put kad to spomenem – govorim li portugalski jezik i kako sam izdržavala njihova leta koja su, bez ikakvog preterivanja, ubitačna. Jezik govorim tečno, a na pitanja o vrućinama se uglavnom nasmejem jer je odgovor zapravo vrlo jednostavan – klima uređaji nisu uobičajeni u Portugalu, oni imaju svoje načine kako se rashlađuju.

Nije da oni klime ne mogu da priušte, oni ih ne žele. Zašto? Njihove kuće su građene na način koji je stoljećima prilagođen visokim temperaturama – tamo leti temperatura redovno pređe 40 stepeni. Kad sam se doselila, očekivala sam klima uređaj u svakom domu s obzirom na geografsku lokaciju ove stare države, ali nakon nekoliko dana shvatila sam da su klima uređaji rezervisani za šoping centre, supermarkete i salone poput frizerskih ili onih gde sam išla na nokte.

I znate šta je najluđe? Vrlo brzo sam shvatila kako mi klima uopšte ne nedostaje.

Debeli zidovi protiv nemilosrdnog sunca

Portugalci imaju nešto što smo mi polako zaboravili da gradimo – kuće koje su napravljene da izdrže leto. Većina starijih kuća ima vrlo debele kamene ili betonske zidove koji tokom noći upijaju svežinu, a zatim je satima zadržavaju u unutrašnjosti.

Dok sunce napolju neumorno prži i temperature dostižu lude brojke, u kućama je prijatno, mirno i sveže. Toliko prijatno da bih preko leta često po kući hodala u dukserici. Ne, ne preterujem – tako je zaista bilo.

Kad bih tokom leta izašla iz kuće u dvorište ili da odem po nešto u grad, vrućina bi me udarila kao nepopustljiv zid, a osećaj je bio kao da hodam kroz vrelo ulje dok u mene neko duva fenom za kosu na najjačoj temperaturi. U Srbiji se dešava suprotno – uđem u stan i imam osećaj da je unutra jednako vruće kao i napolju.

Sunce se nikad ne pušta u kuću

Portugalci imaju još jednu naviku koju sam vrlo brzo usvojila – čim sunce počne ozbiljnije da greje, dakle oko pola devet ujutru, roletne se spuštaju, drveni kapci zatvaraju i debeli zastori navlače tako da je u kući zapravo mrak. Prozori ostaju zatvoreni ceo dan.

Na prvu mi je to bilo malo nelogično – odrasla sam na Braču gde smo u stan puštali popodnevni maestral i vrućinu terali kroz prozore napolje. Pomislila sam: "Nije li logičnije otvoriti prozore?" Nije.

Otvorenim prozorima zapravo u svoj prostor puštate vruć vazduh. Zato se oni otvaraju tek kad sunce zađe ili rano ujutru, kad temperatura konačno padne i svež atlantski vazduh ponovo ispuni prostorije. Tada cela kuća "prodiše" i mali ventilator je sasvim dovoljan da malo "promeša vazduh".

Tuširanje šest puta dnevno

Ipak, postoje dani kad je u Portugalu bilo nepodnošljivo. Kad bi vlažnost vazduha bila 90 odsto, kad bi se odeća lepila za mene kao druga koža i kad bih proklinjala i Atlantik, i sebe i svoju odluku da odem tamo da živim, i kad bih se tuširala po šest puta dnevno.

Takvi dani prolazili bi uz ventilatore – svaka kuća ima bar jedan, a mnoge imaju i plafonske ventilatore koji rade celu noć. Zanimljivo je kako se brzo navikneš na njih pa ti klima nakon nekog vremena više ni ne padne na pamet.

Nije odmagalo ni to što je voda iz slavine prilično hladna, a Portugal obiluje i prirodnim fontanama na koje smo išli i skupljali planinsku vodu koja je kristalno čista i divno hladna.

Pločice spašavaju leto

Jedna stvar koju sam obožavala bile su pločice. U Portugalu su gotovo svi podovi obloženi pločicama – dnevni boravak, kuhinja, hodnici, trpezarija… gotovo sve. Samo su spavaće sobe najčešće imale laminate ili drvene podove.

Ovo možda zvuči kao sitnica, ali kad usred jula hodate bosi po hladnim pločicama, shvatite koliko arhitektura može da utiče na svakodnevni život.

Još jedna stvar koja me iznenadila jeste veličina portugalskih kuća. Mnoge porodične kuće imaju ogromne kuhinje spojene sa dnevnim boravcima, visoke plafone i puno prostora između nameštaja. Zbog toga se toplota drugačije raspoređuje nego u manjim stanovima u kojima danas živi veliki deo ljudi.

Leti se jede drugačije

Portugalci leti ne komplikuju – na stolu se mnogo češće nađe sveža riba nego pečenje. Sardine, hobotnica, lignje, školjke, škampi i bakalar sastavni su deo njihove ishrane tokom cele godine, ali leti posebno. Uz to se jedu velike salate, maslinovo ulje, sir sa Azora i Madeire, sveže voće i mnogo vode.

Atlantski okean još je jedna od velikih prednosti Portugala. Istina, voda je znatno hladnija nego na našem Jadranu i nije za svakoga, ali upravo taj okean ima ogroman uticaj na klimu. Predveče gotovo uvek dune prijatan povetarac koji u nekoliko minuta potpuno promeni atmosferu. Kad ljudima dosade klasične plaže, ide se na rečne pluvijalne plaže i kupališta.

Smeštene u šumama i među planinama, sa bistrom vodom i puno prirodnog hlada, one su mi bile pravo utočište tokom toplotnih talasa. Tamo nema velikih gužvi, a ponekad se može naći i neko skrovito mesto gde možete biti potpuno sami i kupati se goli.

Tamna strana leta

Nažalost, Portugal svako leto dočekuje sa određenom dozom straha. Visoke temperature, suša i jak vetar stvaraju savršene uslove za ogromne šumske požare koji besne svakog leta. Nebrojeno puta sam gledala dim na horizontu, bila okružena požarima sa tri strane, danima bila zatvorena u kući zbog dima. Ulice su se zatvarale i čekala sam poruku civilne zaštite da li moram da se evakuišem ili ne.

Portugalska leta su zapravo bila prijatnija od hrvatskih. Ne zato što tamo nije bilo vruće, nego zato što je njihov životni stil više orijentisan na leto i prilagođen visokim temperaturama.

Lekcija nakon osam i po godina Portugala bila bi – klima uređaj nije jedini način da se čovek rashladi. Dovoljni su debeli zidovi, spušteni kapci, otvaranje prozora u pravo vreme i vekovima usavršavan način života koji je naučio da živi u skladu sa klimom, a ne protiv nje. Ipak, nikada ne bih Hrvatsku ponovo menjala nekom drugom destinacijom. To je osećaj koji znaju samo oni koji su otišli i vratili se.

(Vanda Poljak/Dnevno.hr)