Nakon 80 godina uz pomoć DNK testa, Džon Mur je otkrio svoje malteško poreklo i pronašao polubrata, Lukasa Borga
Posle meseci dopisivanja braća su se lično upoznala i podelila emotivne trenutke
Tokom rata 1944. godine, dok su nad Evropom padale rakete, u bolnicu St Thomas u Londonu stigla je beba bez imena, bez porodice i bez ikakvog traga o svom poreklu. Tada niko nije mogao da pretpostavi da će dečak na čijoj je bolničkoj narukvici pisalo samo da je rođen 21. decembra, decenijama kasnije postati deo priče koja spaja rat, slučajnost i DNK tehnologiju.
Taj dečak, kasnije nazvan Džon, proveo je prve godine života u Barnardosovom sistemu, a potom je usvojen i odrastao u južnom Londonu. Trebalo je gotovo 80 godina da bi upravo on saznao bilo šta o svom poreklu. Jedan kućni DNK test pokrenuo je lanac otkrića koji je doveo do susreta dvojice muškaraca koji su ceo život živeli ne znajući jedan za drugog - i to na udaljenosti manjoj od dva kilometra.
"Uvek sam znao da sam usvojen"
Tako se potraga za identitetom jednog čoveka, završila kao susret dvojice braće koji su tek u poznim godinama saznali da su porodica.
"Uvek sam znao da sam usvojen, ali nisam imao pojma odakle da počnem da tražim svoju biološku porodicu. Moja majka mi je govorila: 'Ja sam te izabrala', i to mi je bilo dovoljno. Nikada nisam bio opsednut time, znao sam da sam voljen", kaže danas Džon Mur, 80-godišnjak koji je ceo život proveo bez jasnog odgovora o svom poreklu.
Ipak, pitanje porekla ostalo je negde u njegovoj pozadini, dodatno podstaknuto činjenicom da je bio tamnije puti od ostatka porodice.
DNK test i preokret
Preokret dolazi tek mnogo decenija kasnije, kada njegov sin Danijel odlučuje da uradi DNK test. Nalaz pokazuje malteško poreklo, što pokreće lanac događaja. Džon potom i sam radi MyHeritage test, koji potvrđuje da je 50 odsto Maltežanin, ali bez bliskih rođaka u bazi koji bi mu dali konkretniji trag.
Ipak, sve se menja kada s druge strane, mlada žena po imenu Ela dobija DNK test na poklon i dobija obaveštenje o bliskom poklapanju sa malteške strane porodice. Njen otac, Lukas Borg, tada odlučuje da i sam uradi test.
Rezultati su pokazali visoku DNK podudarnost Lukasa i Džona, što je ukazivalo na to da dele istog oca.
Poruka koja je promenila sve
Ubrzo je stigla poruka koja je promenila sve: "Izgleda da smo polubraća, sa istim ocem."
Njihov otac, Džordž Borg, bio je malteški migrant koji je tokom Drugog svetskog rata radio kao pomorac trgovačke mornarice u Engleskoj. Kasnije se oženio 1950. godine i dobio sina Lukasa, koji je odrastao kao jedinac, nesvestan postojanja polubrata. Preminuo je 1998. godine.
Lukas se seća trenutka kada je počeo da shvata koliko je priča neočekivana:
"Kada mi je Džon poslao fotografije, pomislio sam: donji deo njegovog lica je isti kao kod mog oca, i kao kod mene."
"Bilo je potpuno neočekivano"
Džon kaže da je i sam bio iznenađen: "Bilo je potpuno neočekivano. Nisam ni razmišljao da bih mogao imati brata."
Njih dvojica su počeli da razmenjuju fotografije i poruke, a kako su razgovori odmicali, shvatili su da dele i sličan karakter i interese.
"Vidim mnogo svog oca u Džonu, ne samo fizički nego i po karakteru. Džon je opušten i dobar čovek. A i naš otac je bio takav", kaže Lukas.
Zanimljivo je i da su obojica godinama, nesvesno, dolazili na ista mesta u Londonu. Njihov otac je radio na pijaci East Street u Sautvarku, prodajući i popravljajući radio aparate, a obojica sinova su u isto vreme prolazila kroz taj deo grada.
"Vrlo je moguće da smo se moj otac, brat i ja često mimoilazili na ulici", kaže Džon.
Prvi susret
Nakon tri meseca dopisivanja, usledio je prvi susret. Džon je doputovao iz Tunbridž Velsa u Notingem da upozna Lukasa.
"Bio sam prilično nervozan. Iako smo pričali, on je i dalje bio potpuni stranac. Nisam znao da li da pružim ruku ili da ga zagrlim", kaže Džon. Na kraju je odluka pala - zagrljaj.
Jedan od najemotivnijih trenutaka dogodio se kada je Lukas Džonu poklonio očev prsten - porodičnu uspomenu koju je njihov otac dobio od svog oca na Malti.
"Nasledio sam prsten, ali ga nikad nisam nosio. Pomislio sam da je bolje da Džon ima", kaže Lukas.
Džon danas taj prsten nosi na malom prstu.
"Često ga gledam. Čudno je i emotivno pomisliti da ga je naš otac nosio. On ga nikada nije prodao, iako je porodica bila siromašna. To ga čini još posebnijim."
"Još uvek je pomalo čudno"
Dvojica braće sada planiraju putovanje na očev grob u Lambetu, a zatim i odlazak na Maltu - zemlju koja ih je, ne znajući, povezivala čitavog života.
"Još uvek je pomalo čudno. Posle 69 godina sam mislio da sam jedinac, a sada imam brata. Ali je nekako lepo čudno", kaže Lukas.
Džon na kraju dodaje: "Bez obzira na sve, imamo prošlost u kojoj nismo bili zajedno. Ali krv nas povezuje, otac nas povezuje. I sada smo porodica."
(Telegraph)
