Pored rada, uči jezike i provodi vreme u prirodi sa Italijanskim alpinističkim klubom.
Nostalgično se priseća detinjstva i podvlači važnost rada i brige o drugima za dug i ispunjen život.
Dok većina ljudi u njegovim godinama uživa u zasluženom odmoru, dr Klaudio Fabris (95), kardiolog i sportski lekar iz Venecije, ruši sve predrasude o starosti. Rođen daleke 1930. godine, ovaj neverovatni čovek ne samo da nije "okačio mantil o klin", već radi tempom na kojem bi mu pozavideli i mnogo mlađi lekari.
Krajem oktobra proslavio je 95. rođendan, ali slavlje ga nije omelo u poslu. Samo prošle nedelje imao je čak 58 zakazanih pregleda! Od ordinacije u mestu Mestre do sportske klinike, dr Fabris je neumoran.
"Trebalo je da stanem, ali insistiranje pacijenata je bilo toliko jako. To me čini srećnim, to me održava živim. Moj cilj je oduvek bio da brinem o drugima", kaže ovaj vitalni doktor.
Uči strane jezike i planinari
Kao da naporan radni raspored nije dovoljan, dr Fabris je nedavno upisao i "Univerzitet za slobodno vreme" kako bi učio engleski i francuski jezik
"To su jezici koji se zaboravljaju s vremenom, a ja želim da moj mozak ostane aktivan" objašnjava on. Vikende provodi sa prijateljima iz Italijanskog alpinističkog kluba. Iako više ne osvaja visoke vrhove kao nekad (poput Tofane di Rozes u Dolomitima), i dalje uživa u dugim šetnjama.
"Prošle nedelje smo pešačili iznad jezera Revine. Sada biram blaže pejzaže, jezera i livade, ali ne odustajem" dodaje uz osmeh.
Vozi auto, ali ima i jednu brigu
Dr Fabris i dalje vozi automobil kada sa suprugom ide do njihove kuće u Kortini, mada priznaje da rado prepušta volan mlađim kolegama iz planinarskog kluba. Kada ga pitaju o porodici, sa ponosom pominje sina inženjera i ćerku, ali otkriva i svoju najveću brigu, nema unučadi.
"Porodica mi ne deli komplimente što još radim, ali mi i ne govore da prestanem. Imam potpunu slobodu – kaže doktor.
Životna lekcija za kraj
Njegova poruka za dugovečnost i ispunjen život je jednostavna, ali snažna: "Život bi možda trebalo da stane ranije, oko osamdesete, jer tada ljudi često postaju pasivni. Ja sam izuzetak. Često razmišljam o detinjstvu, ali i o stvarima koje sam mogao drugačije da uradim. Ipak, rad i briga o drugima su ono što me pokreće – zaključuje ovaj neverovatni 95-godišnjak.
