Tana Toradža na Sulavesiju poznata je po jedinstvenim običajima plemena Toradža vezanim za smrt.
Preminuli često ostaju u porodičnom domu godinama nakon smrti, smatrajući se bolesnima, a ne mrtvima
Na ostrvu Sulavesi u Indoneziji nalazi se Tana Toradža, region poznat po jedinstvenim običajima Toradža naroda, među kojima se posebno izdvaja njihov odnos prema smrti. Za njih, smrt nije kraj, već produžetak veze sa najmilijima, pa preminuli često ostaju u porodičnom domu godinama nakon što su preminuli. Ovaj neobičan običaj fascinira i zbunjuje putnike iz celog sveta.
Nenad Slavujac, srpski travel bloger koji po svetu putuje već 8 godina, posetio je Tana Toradžu kako bi iz prve ruke ispratio rituale koji su vekovima deo ove zajednice. Njegovo iskustvo tokom dvomesečnog putovanja Indonezijom, zabeleženo u brojnim videima i pričama na Instagram profilu "nenad.slavujac.travel", pokazuje koliko je kod ovog naroda smrt isprepletena sa svakodnevnim životom.
Preminule osobe ostaju u kući i po nekoliko godina
Najčudniji običaj Toradža naroda je to što preminule osobe ostaju u kući sa svojom porodicom i po nekoliko godina nakon smrti. Porodica čuva preminulog u posebnoj sobi, najpre u krevetu, a kasnije leš uglavnom premešta u otvoreni kovčeg. Telo premazuju formalinom – snažnim rastvorom koji deluje kao konzervans. To sprečava raspadanje tkiva i čuva telo u stanju gotovo nalik mumiji.
"Tokom tog perioda ih čak i ne smatraju mrtvima, već bolesnima. Tako da ih redovno posećuju i razgovaraju sa njima kao što bi razgovarali sa živima. Donose im i hranu, a nekima i cigare. Čak ih i presvlače i kupuju im novu odeću, stavljaju im naočare, nakit i slično", piše Nenad pa dodaje da oni na taj način iskazuju ljubav i poštovanje prema preminulom. Vezu sa svojim najmilijima ne raskidaju odjednom, već postepeno i na taj način lakše prebole njihov odlazak.
Sahrane kao merilo društvenog statusa
To je takođe period tokom koga porodica prikuplja novac za veliku sahranu.
Sahrane u Toradži nisu samo ceremonije, već i merilo društvenog statusa. Kod ovog naroda, održavaju se velike, raskošne ceremonije koje mogu koštati desetine hiljada evra, a u slučaju istaknutih članova zajednice, troškovi dosežu stotine hiljada.
Poseban običaj je prolongiranje sahrane kako bi supružnici mogli "otići zajedno".
Ma'nene ritual
Nenad je imao priliku da prisustvuje Ma'nene ritualu, koji se sprovodi svake tri godine. Tada, kaže, porodice vade tela iz grobnica, čiste ih, presvlače i razgovaraju sa njima, održavajući na taj način vezu sa preminulima. Obično se sprovodi u avgustu ili početkom septembra. Ali svaka porodica odredi tačan datum tek nekoliko dana pre samog događaja.
"Sa nevericom sam posmatrao"
"Događaj je prevazišao sva moja očekivanja. Izneli su šest kovčega iz porodične grobnice. Jedan od domaćina je objasnio da su među mrtvima i njegova majka, stric i strina. Sa nevericom sam posmatrao kako podižu telo jedne žene i kreću da ga sređuju. Najpre su uklonili delove stare odeće tako što su ih isekli makazama. Potom su četkicama pažljivo čistili prašinu sa tela, a naročito sa lica. Reč je prevashodno o prašini koja nastaje postepenom razgradnjom ljudskog tela. Zatim su uzeli češalj i krenuli da joj sređuju kosu, a potom joj obukli novu odeću", piše Nenad.
Kako kaže, za njih ovaj ritual nije ni ni tužan, ni neprijatan. To je jednostavno način na koji oni već vekovima održavaju vezu sa najmilijima i nakon njihove smrti.
"Proces je trajao satima. Na kraju su ih sve smestili u kovčege, sređene, namirisane i u novoj odeći. Oprostili su se sa njima, zatvorili kovčege i odneli ih nazad u grobnicu", dodao je.
Igranje kola oko kovčega
Nenad je prisustvovao i sahrani supruge jednog člana regionalne vlade koja je trajala četiri dana.
"Vršen je svečan prijem gostiju. Devojke u narodnim nošnjama su izvodile tradicionalne plesove. Ožalošćena porodica je igrala nešto nalik našem kolu oko kovčega i slikala se sa njim. A najšokantniji deo je javno žrtvovanje svinja i bivola. Žrtvovali su oko dvadeset pet bivola", zaključio je on.
Na kraju, ritual Ma’nene i velike sahrane pokazuju da za Toradža narod smrt nije kraj, već nastavak veze. Preminuli se čuvaju i poštuju kao članovi porodice, a živi i mrtvi zajedno učestvuju u ritualima koji jačaju zajednicu i ostavljaju snažan pečat na sve posetioce poput Nenada Slavujca.
