"Helikopter roditeljstvo" podrazumeva preveliku kontrolu i rešavanje svih problema umesto dece
Ester Vojcicki tvrdi da je uspeh njenih ćerki rezultat toga što ih je učila samostalnosti, umesto da je sve radila umesto njih
Evo jedne neprijatne istine za roditelje današnjice: previše stvari radimo umesto svoje dece. Upravo iz toga nastao je pojam "helikopter roditeljstva", načina vaspitanja u kojem roditelji neprestano rešava sve probleme i uklanja sve prepreke pred decom kako ona nikada ne bi morala da se suoče sa problemima, neuspehom ili neprijatnostima.
Ester Vojcicki, novinarka, rekla je da je uspeh njene dece posledica nepopularnog načina vaspitanja. Odnosno, umesto potpune kontrole nad decom i rešavanja njihovih problema, uradila je sve suprotno.
"Kada sam bila mlada majka, imala sam mnogo pravila zbog kojih me drugi roditelji često nisu voleli. Ali jedno je bilo važnije od svih ostalih: nikada ne radi za dete ono što ono može samo da uradi. Ispostavilo se da je taj pristup bio pravi. Sve tri moje ćerke izrasle su u izuzetno uspešne žene. Suzan je postala direktorka Jutjuba, Dženet doktorka medicine, a En suosnivačica i direktorka kompanije '23andMe'. Sve su uspele u veoma konkurentnim profesijama u kojima muškarci i dalje dominiraju", piše Ester u kolumnu za MakeIt.
Roditelji moraju da prestanu da "uvijaju decu u vatu"
Što više verujete svojoj deci i dopuštate im da samostalno rade stvari, to će ona biti sigurnija u sebe i sposobnija za život. Naravno, to ne znači da ih treba odmah prepustiti svemu same. Ključ je u postepenom učenju kroz vođenu praksu.
To je princip: "Prvo ja pokažem, zatim radimo zajedno, pa onda radiš sam".
Takav pristup može da se primeni na bezbroj svakodnevnih situacija.
Na primer, neka sami naviju alarm za buđenje. Dopustite im da biraju odeću koju će obući. Uključite ih u pripremu obroka tako što će mešati smesu za palačinke, čistiti svoju kutiju za užinu ili postavljati sto.
Kada spremaju ranac za školu, neka sami prođu kroz spisak stvari koje im tog dana trebaju. Umesto da im roditelji organizuju svaki slobodan trenutak, neka sami smišljaju planove za vikend ili aktivnosti posle škole.
Čak i kod domaćih zadataka roditelji često prave veliku grešku. Sasvim je u redu da dete ne uradi sve savršeno. Greške su deo procesa učenja.
Kućni poslovi su posebno važni
U našoj kući pranje sudova bilo je obavezno. Sve tri moje ćerke stajale su na maloj stolici pored sudopere i prale sudove posle večere.
Kada bismo išli u kupovinu, tražila bih od njih da uzmu kilogram jabuka. Morale su same da biraju dobre plodove, jer sam ih prethodno naučila kako se to radi, a zatim i da ih izmere na vagi.
Ako bismo premašili budžet za kupovinu, zajedno smo odlučivali šta ćemo vratiti na policu.
Ne očekujte savršenstvo
Od svojih ćerki sam očekivala da svakog jutra nameste krevet. Iskreno, dečji krevet često izgleda kao da neko još spava u njemu. Ali nisam pravila dramu oko toga. Važno mi je bilo da same urade zadatak.
Pravo savladavanje neke veštine znači ponavljati je onoliko puta koliko je potrebno da bi se uradila kako treba. To sam naučila radeći kao profesor pisanja.
Osamdesetih i devedesetih godina važilo je mišljenje da je dobar profesor onaj kod kog mnogo učenika pada. Ali primećivala sam da učenici koji dobiju lošu ocenu na prvom radu često potpuno izgube motivaciju jer osećaju da više ne mogu da sustignu ostale.
Zato sam im dopuštala da svoj rad popravljaju koliko god puta žele. Ocena se nije zasnivala na prvom pokušaju, već na konačnom rezultatu. Kada je došlo vreme za testiranja, moji učenici su bili među najboljima na državnim ispitima.
Želela sam da nagradim trud, upornost i proces učenja, a ne savršenstvo iz prvog pokušaja.
Deca su mnogo sposobnija nego što mislimo
Naravno, ne govorim da dete treba terati da radi nešto što ne razume ili ne može da izvede. Niti da treba da se igra na ulici ako nije bezbedno ili da samo ide kroz opasan kraj.
Poenta je u tome da ih naučimo kako da se nose sa životom i problemima koje on donosi.
Jedna od najvažnijih lekcija koje sam prenela svojim ćerkama bila je da ne mogu da kontrolišu sve što im se događa, ali mogu da kontrolišu način na koji će reagovati.
Kada deci verujete dovoljno da sama donose odluke, ona postaju sigurnija u sebe, samostalnija i hrabrija. A kada jednom steknu taj osećaj, granice onoga što mogu da postignu gotovo da ne postoje, zaključuje na kraju teksta Ester.
(Nova)
