Njegova supruga Zlata bila je njegova najveća podrška tokom svih godina borbe.
Sećanje na njega i njegov rad inspiracija su mnogima za posvećenost humanim vrednostima.
Tri godine posle smrti doktora Aleksandra Babića iz Trebinja, i dalje je teško pronaći rečenicu koja bi u potpunosti opisala njegov profesionalni i ljudski format. Život je proveo u ordinaciji, u belom mantilu, priključen na kiseonik i to ne kao pacijent, već kao lekar.
Čovek koji je dolazio na posao sa plućima na ivici kolapsa postao je simbol istrajnosti i hrabrosti kakva se retko viđa i u medicini i u životu. Bio je jedan od najposvećenijih lekara porodične medicine u Hercegovini, čovek koji je birao da radi i onda kada bi većina odustala. Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali je njegova priča ostala kao primer šta znači profesija kada je proživljena do poslednjeg daha. Bio je jedan od sagovornika sa kojima sam pričao koje ću pamtiti, o kojem ću pričati i kao čovek, večno žaliti što nije istrčao svoj maraton do kraja.
Godine borbe koje je pretvarao u snagu
Babić je rođen sa Kartagenerovim sindromom, retkim stanjem u kom su organi raspoređeni ogledalno. Iako je to nosilo zdravstvene rizike, njegov pravi protivnik pojavio se tek 2017. godine kada se razvila cistična fibroza. Od tog trenutka njegova pluća su naglo slabila, a svaki napor postajao je borba za vazduh.
Ipak, umesto bolničke sobe, dr Acin izbor bila je ordinacija. Tamo je, sa koncentratora sa kiseonikom i svim ograničenjima koja je bolest nosila, nastavljao da prima pacijente. Tih godina njegov život se sažimao u dva jednostavna poteza: korak od kola do ordinacije i rad. Taj rad mu nije bio teret; bio je njegov identitet.
Lekar koji je davao nadu dok je tražio dah
Pacijenti su ga pamtili kao čoveka koji je, i kad jedva diše, umeo da umiri, ohrabri i nasmeje. Reakcije ljudi koji su prvi put ulazili u njegovu ordinaciju bile su gotovo iste: iznenađenje, zatim poštovanje.
On nije želeo saosećanje, želeo je da radi i da bude sa svojom Zlatom i da eventualno upozna Novaka Đokovića. Njegova pojava, sa kiseonikom kao stalnim pratiocem, za mnoge je bila najtiši, ali najubedljiviji dokaz šta znači lekarska zakletva. Tu, u Domu zdravlja Trebinje, proveo je više od 15 godina. Nijedan zdravstveni talas, pa ni višegodišnja lična bolest, nije ga udaljila od pacijenata. Kolektiv ga je čuvao, podržavao, a on im je to vraćao radom i postojanom dobrotom koja je postala njegov zaštitni znak.
Porodica kao oslonac i najtiša borba
Iza njegovog profesionalnog podviga stajala je tiha, stabilna osnova: njegova supruga Zlata, koja ga je pratila na svakom koraku. Čak i onda kada je živeo na nekoliko minuta od posla, nije mogao pešice, vozila ga je ona. Kiseonik i ljubav bili su dve stvari bez kojih nije mogao.
Njegova poslednja nada bila je transplantacija pluća u Beču ili Španiji, koja bi mu omogućila novi početak. Medicinski timovi su razmatrali slučaj, ali vreme nije bilo saveznik.
Poslednje poglavlje jednog izuzetnog života
Preminuo je u 47. godini, ostavivši iza sebe porodicu, kolege, prijatelje i brojne pacijente koji su ga pamtili kao primer čoveka kakav bi svaka sredina želela za svog lekara. Sahranjen je u selu Plana, gde je njegov odlazak okupio ljude koji su danas njegovo delo jači od bilo koje rečenice.
U vremenu u kom zdravstveni sistem često deluje hladno i nedostupno, Babićev život ostaje podsećanje da medicina i dalje stoji na ramenima onih koji je nose srcem, a ne samo diplomom.
Sećanje koje ostaje kao opomena i inspiracija
Tri godine kasnije, priča o dr Aleksandru Babiću nije izbledela. Naprotiv, postala je lekcija. Uči nas da je humanost moguća i onda kada je čovek na ivici sopstvenih granica. Da profesija dobija smisao onda kada je težak, ali častan izbor. Između bolesti, ograničenja i borbe za vazduh, on je izabrao ljude. Izabrao je da bude lekar.
I zato će ga Hercegovina, Trebinje i svi koji su prošli kroz njegovu ordinaciju pamtiti kao čoveka koji je lečio i onda kada je sam morao da se bori za svaki novi dah.
