Aristotel je razvio etiku vrline, naglašavajući važnost postizanja "dobrog života" kroz razvijanje karaktera
Vrline su karakterne osobine koje se stiču praksom i oponašanjem moralnih uzora dok ne postanu navika
Većina nas se u određenim situacijama pita: "Šta da radim?", dok bi mnogi filozofi pristupili pitanju: "Kakva osoba treba da budem?" Ti mislioci, kada je reč o moralnom kompasu, najčešće se okreću etici vrline u potrazi za odgovorima. Aristotel, jedan od najuticajnijih filozofa svih vremena, razvio je sveobuhvatan sistem etike vrline iz kojeg možemo učiti i danas.
U Nikomahovoj etici Aristotel je predložio da su ljudi društvena, racionalna bića koja nastoje da "dobro žive". U tu svrhu razvio je etički sistem osmišljen da nam pomogne da postignemo eudajmoniju, grčku reč koja znači "dobar život".
Do eudajmonije se dolazi tako što živimo časno i razvijamo svoje karakterne osobine sve dok više ne moramo da razmišljamo o svojim izborima pre nego što donesemo ispravnu odluku.
Takva osoba biće srećna, ali ne na isti način kao hedonista. Težiće samousavršavanju i živeti život punim plućima. Naime, takva osoba postaje inspiracija drugima, pa oni žele da budu poput nje.
Šta su vrline?
Aristotel vrline vidi kao karakterne osobine i sklonost ka delovanju na određeni način. Stičemo ih praksom i oponašanjem "moralnih uzora", sve dok ne uspemo da internalizujemo vrlinu. Postajemo umereni vežbanjem umerenosti, hrabri vežbanjem hrabrosti itd. Na kraju, vrlina postaje navika.
Dalje objašnjava da je svaka vrlina "zlatna sredina" između poroka viška i manjka. Ako uzmemo za primer umerenost, porok manjka znači neuzdržanost, dok porok viška znači preterivanje. Aristotel obe krajnosti smatra poročnima. Čovek će znati koliko može da popije, ali neće piti ni previše ni premalo.
Koje su Aristotelove vrline?
Vrline koje navodi u svojoj Nikomahovoj etici su:
Hrabrost: sredina između kukavičluka i nepromišljenosti; hrabra osoba je svesna opasnosti.
Umerenost: vrlina između preteranog uživanja i neosetljivosti. Aristotel bi jednako kritikovao osobu koja nikada ne pije kao i onu koja pije previše.
Liberalnost: vrlina darežljivosti, zlatna sredina između škrtosti i davanja više nego što možete da priuštite.
Veličanstvenost: vrlina raskošnog življenja, između škrtosti i vulgarnosti. Aristotel ne zagovara asketizam, ali upozorava i na preteranu raskoš.
Velikodušnost: vrlina povezana s ponosom; sredina između potcenjivanja sebe i umišljenosti. Podrazumeva delovanje u skladu sa sopstvenom vrednošću i težnju ka veličini.
Strpljenje: vrlina koja upravlja temperamentom. Strpljiva osoba ne sme da se previše naljuti, ali ni da propusti da se naljuti kada treba.
Istinitost: vrlina poštenja, između sklonosti laganju i netaktičnosti ili hvalisavosti.
Duhovitost: između gluposti i nepristojnosti; vrlina dobrog smisla za humor.
Prijateljstvo: iako se možda ne čini kao moralna vrlina, Aristotel tvrdi da je ključno za dobro proživljen život. Nalazi se između neljubaznosti i preterane druželjubivosti.
Stid: sredina između preterane sramežljivosti i bestidnosti. Osoba s pravom merom stida razume kada je pogrešila, ali se ne boji da rizikuje.
Pravda: vrlina poštenog odnosa prema drugima, između sebičnosti i nesebičnosti..
Aristotel etiku vidi više kao umetnost nego kao nauku, a njegova objašnjenja namerno nisu strogo određena. Moramo naučiti šta je ispravan pristup u pojedinoj situaciji kao deo sopstvenog moralnog razvoja.
Takođe ne tvrdi da se pravila ne smeju kršiti: to što je neko pošten ne znači da nikada ne može da slaže ako je to potrebno. Time etika vrline postaje fleksibilnija od deontoloških etičkih sistema, ali i zahtevnija za primenu, jer sami moramo proceniti kada je opravdano lagati, ljutiti se ili biti ponosan.
(N1info.hr)
