Stranger Things nije priča o borbi sa čudovištima, već o ljudskom iskustvu i suočavanju sa strahovima i gubicima.
Kroz introspektivne završnice, predstavljanje likova u njihovoj ranjivosti osvetljava izazove odrastanja i prihvatanja sebe.
Dok je deo publike priželjkivao krvoproliće u stilu Game of Thronesa, braća Duffer odlučila su da sačuvaju dušu Stranger Thingsa. U finalu koje svesno potiskuje akciju kako bi napravilo prostor za emociju, serija se završava podsećanjem da prava bitka nikada nije bila protiv čudovišta, već protiv bola gubitka i straha od odrastanja.
Bilo je 15. jula 2016. kada smo prvi put zakoračili u Hawkins i upoznali Majka, Dastina, Lukasa i Vila. Od tada, ta četvorica pomalo štrebera postali su globalni fenomen, protagonisti jedne od retkih serija koje su uspele da sednu za isti sto sa Game of Thronesom u panteonu najgledanijih naslova u istoriji televizije. Ipak, sada kada se zavesa spušta, mnogi su razočarani. Gde je masakr? Gde su preokreti i krvave bitke dostojne epskog finala o kojem se mesecima raspravljalo?
Istina je jednostavna: Eleven nije Deneris Targerjen, koja na kraju gubi razum i koristi svoju moć da sve uništi. Stranger Things nije Game of Thrones. Ako ste zaista očekivali kraj obeležen smrću i sakaćenjem glavnih likova, promašili ste suštinu onoga što je ovu seriju učinilo besmrtnom.
Svesno teži put braće Dufer
U izvesnom smislu, braća Duffer izabrala su teži put da ostanu verni svojim junacima, umesto da ih žrtvuju na oltaru očekivanja publike. Uprkos demogorgonima, demopsima, Vekni i Mind Flejeru, Stranger Things nikada nije bio priča o čudovištima, već o ljudima. Njegova prava snaga leži u vezama, krhkosti, ljubavi i mržnji, padovima i ponovnim ustajanjima u svemu onome što je duboko ljudsko.
Zato u finalnoj epizodi, dugoj čak dva sata i osam minuta, sukobi između Dimenzije Iks i Naopakog sveta nestaju već posle prvih sat vremena. Priča se potom vraća u stvarni svet, ostavljajući prostor dugom, introspektivnom oproštaju od likova. To nije greška u ritmu to je jasna autorska poruka.
Bol, izbor i odrastanje
Duferi nam ostavljaju nedvosmislenu poruku: težinu priče ne daju sukobi, već način na koji oni koji ostanu biraju da žive s njima. Hopper to jasno objašnjava Majku, ističući da je, nakon Eleveninog odlaska, suočen s izborom da živi u kajanju ili da prihvati bol i nastavi da postoji najbolje što može.
Henri Kril, antiheroj par ekselans, objašnjava to još brutalnije kada priznaje da je svesno odlučio da se povinuje volji Mind Flejera, umesto da mu se odupre, kako mu je savetovao čovek iz pećine. Vil to potvrđuje kada prestaje da mrzi sebe zbog toga što je gej. Lukas, dok svakodnevno drži Maks za ruku tokom njene kome, uveren da će se jednog dana probuditi. I na kraju, Dastin, koji spašava Stiva od sigurne smrti jer odbija da prihvati pomisao da izgubi još jednog prijatelja.
To su likovi koji su nas pratili deset godina, ogoljavajući naše strahove i snove. Oni su nam, svojim postupcima, bili kompas i primer. Ostaviti ih u životu nije preterani sentimentalizam, već jedini ishod koji su zaslužili.
Da li ćemo se prepustiti bolu dok ne postanemo jedno s njim, poput Vekne, ili ćemo ga sprečiti da nas iskvari, kao što su to učinili Eleven i njeni prijatelji? Upravo je to pitanje koje je finale Stranger Thingsa želelo da nam ostavi i učinilo je to na najverodostojniji način: zatvarajući priču u ljudskom svetu, sa ljudima, kako bi nam pokazalo da je izbor uvek samo naš. Čak i bez Eleveninih moći.