U Kulturnom centru Srbije u Parizu, otvorena je izložba slika i skulptura pod nazivom, LE NEZ – NOS, koja predstavlja svojevrsni dijalog dva umetnika, Joškina Šiljana i Aleksandra Stanojevića Kempe, u produkciji galerije Štab.
Izložbu su otvorile direktorka Kulturnog centra Srbije, Natali Beljanski i kustosknja izložbe Aleksandra Lazar.
- Fenomenalna lokacija našeg Kulturnog centra u Parizu, koji se nalazi preko puta Centra Žorž Pompidu, pomogla je da se publika zainteresuje i pre zvaničnog otvaranja izložbe. Prolaznici su nam kucali na izlog i raspitivali se još za vreme same postavke. Poseta i reakcije su izuzetno dobre. Za samo nekoliko dana koliko je izložba otvorena kontaktiralo nas je nekoliko galerija iz Francuske i Amerike koje su zainteresovane za radove i saradnju sa našim umetnicima. Budući da je publika na samom otvaranju tako divno reagovala, verujem da će radovi naših umetnika privući Parižana ovih nedelja dok traje izložba – izjavio je posle otvaranja Marko Brun, osnivač i direktor galerije Štab.
Kustoskinja izložbe Aleksandra Lazar je istakla da je LE NEZ, svojevrstan omaž istoimenog Đakometijevog (Alberto Giacometti) rada. Polazna tačka za svež pogled na ulogu satire i metafore u najnovijim ciklusima radova Joškina Šiljana i Aleksandra Stanojevića Kempe je upravo nos. Aleksandra kaže da je ono što primećujemo kod oba umetnika činjenica da poseduju ekspresivnost i karikaturalnost izraza, čiji umetnički izraz je dodatno obogaćen duhovitošću i shvatanju kreativnog procesa stvaranja kao igre.
Šiljan za ovu izložbu svoje ideje predstavlja radovima velikog formata. Radovi su duhovitih naziva, a asocijativnim formama predstavlja nos kao glavnog protagonistu situacije ili momenta. I Kempine skulpture su velike, monohromne i totemskog karaktera. Zanimljivo je da su rađene od svakodnevnih predmeta i recikliranih materijala, obložene papir mašeom.
- Dugi i oštri, izraženi ili nabubreli nosevi Kempinih totemskih formi komuniciraju o dominantnim inter-kulturalnim konvencijama. Kljunasti, surlasti, podivljalih nozdrva ili ravni poput lažljivog Pinokijevog nosa, oni ukazuju na eroziju poverenja u dinastičke vođe, imperatore i pape, ali i svakodnevne malograđane velikog ega. Politika tela u prostoru primetna je i u radu Joškina Šiljana, autora čiji izraz često aludira na art brut ali koji često nudi blisko čitanje Dibifea, Ležera, Dišana, Pikasa, Kokoške i drugih autora zabavljenih ljudskom prirodom – kaže Aleksandra Lazar i dodaje:
- Vizuelna komunikacija Šiljana i Kempe savršeno je usklađena vremenu u kome govorimo slikom, pišemo emodžijima, i gde se paganske skulpture susreću sa kubističkim formama i savremenim selfijima, filterima i smajlijima na antropološki fasicnantan način. Koristeći elemente igračke i igre oni komentarišu anksioznost današnjeg vremena, po mnogo čemu sličnom periodu u kom je nastao Đakometijev Nos (Le Nez, 1947-1968), koji duhovitošću i svedenošću forme ispituje limitacije ljudskog karaktera smeštenog u ”kavez” okolnosti ili slučaja.
Izložba je otvorena do 9. marta.