Na sceni Srpskog narodnog pozorišta 19. februara izvedena je novosadska premijera predstave “Tartif”, autorski projekat Igora Vuka Torbice rađen po Molijerovom komadu. Zapravo, prvo se u umetničkoj ekipi dobrano razgovaralo o tome u čemu se i kako živi, pa se onda došlo do zaključka da je ovo Molijerovo delo adekvatan ram i podloga.
Od samog početka publika je u igri u koju je uvodi Dorina (izvanredna Hana Selimović) poveravajući joj da je izgubila posao, što će reći i stan, a dobila depresiju i svojevrsnu porodicu jer se silom prilika nastanila kod sestre udate za čoveka koji iz prethodnog braka ima dvoje dece, te da je u toj kući manje-više sve bilo kako treba dok se nije pojavio on, koga ne želi ni da imenuje, već ga, ni malo slučajno, zove - pojava. Što će reći - fenomen. Potom, kroz izvrsno pozorišno izvođenje, u igri spaja članove porodice i publiku, razvija (se) vrzino kolo likova i odnosa . Isprva prisutan samo kao neko o kome se govori, on, tj. Tartif ispostavlja se, s jedne strane, kao zao duh čiji poguban uticaj samo Dorina vidi. A, sa druge, kako predstava u uzbudljivoj rediteljskoj postavci odmiče, kao svojevrstan lakmus-papir u kome se identifikuju tamne strane svakoga, i kao nosilac danas makabra života. I to našeg. Sadašnjeg i ovdašnjeg.
Torbica je izvanredno osavremenio ovaj čuveni Molijerov komad koji govori o licemeru Tartifu, plemiću Orgonu i njegovoj porodici, hipokriziji sveštenstva i plemstva.
Originalnih stihova ima oko trideset do četrdeset odsto i briljantno je prepleten sa potpuno savremenim replikama. U poslednjem okršaju porodice, koja jeste slika i metafora društva a ne samo njegova osnovna ćelija, pašće maske, ogoliće se i likovi i odnosi, ali, izvanredan krešendo je zapravo bez katarze. Jer ne bi Tartif bio Tartif da ga Oregon (tačan Ninoslav Đorđević ) nije podigao na nivo božanstva, da ga Elvira (ubedljiva Tijana Marković) nije na svoj način ipak prihvatila, Kleant (ekspresivan Marko Marković) iz koristoljublja mu se snishodljivo priklonio... i da ne nabrajamo.
Jedna od izvanrednih scena je i ona u kojoj svi likovi, predvođeni Tartifom, pevaju čuveni hit “Bitlsa” - “Let it Be”. Samo, u predstavi to nije zanosna balada ovog legendarnog sastava, ne, to je himna očaja, pesma poraza, muzička lestvica pristajanja na nesreću i nemoći da se toj pogubnosti odupre.
U maestralnom izvođenju Saše Torlakovića Tartif je i vlast koja manipuliše, zastrašuje, zavodi dok stavlja omču oko vrata, i lična karta pukotine snishodljivosti i laži u čoveku samom, i propast koju donosi demon pristajanja, i medijska bljutava i banalna mreža u koju se ljudi pecaju. Prožeta i duhovitošću, ova umetnički tako snažna i veoma aktuelna predstava, visokoestetizovana a veoma prijemčiva, prvorazredan je pozorišni događaj.
Hvale vrednu glumačku ekipu čine i Biljana Keskenović, Marko Savić, Danica Grubački, Dušan Vukašinović, Nemanja Bakić, Milorad Kapor, Dragana Šuša. Svedena a vrlo upečatljiva scenografska i kostimografska rešenja potpisuju Andreja Rondović i Jelisaveta Tatić Čuturilo.
Predstava je rađena je u koprodukciji sa Narodnim pozorištem Sombor gde je premijera bila 8. februara.
