Priča prati detektiva Krisa Rejvena, koga veštačka inteligencija optužuje za ubistvo supruge, dok pokušava dokazati nevinošt u unapred nameštenim uslovima.
Kritičari ističu nedostatak narativne dubine i preterano oslanjanje na vizuelne trikove umesto suštinskog razmatranja tehnologije.
Ako nas je ičemu naučio film "Rat svetova" sa Ajsom Kjubom, to je da je gledanje ljudi kako bulje u ekrane nepodnošljivo dosadno. Nažalost, film "Mercy" (Milost) Timura Bekmambetova nije naučio tu lekciju, pa tako 100 minuta gledamo Krisa Prata vezanog za stolicu u sudnici 2029. godine, gde veštačka inteligencija istovremeno služi kao sudija, porota i dželat.
Ovaj tromi hibrid između pomenute grozne adaptacije H. G. Velsa iz 2025. i "screenlife" trilogije "Unfriended", "Searching" i "Missing" - koje je sve producirao Bekmambetov - traži od svoje publike isto toliko malo koliko i od svojih zvezda.
Tragovi misterije iznose se sa polovičnim entuzijazmom, što stvara smrtonosnu kombinaciju frustracije i zamora. Dizajniran da vas u svakom pogledu iscrpi, ovo je najtmurniji, najgluplji i sveukupno najbesmisleniji film nove godine, piše Nik Šager za "The Daily Beast".
Suđenje pred veštačkom inteligencijom
Detektiv Kris Rejven (Kris Prat) budi se na stolici ispred ogromnog ekrana, gde ga AI avatar, sudija Madoks (Rebeka Ferguson), obaveštava da je optužen za ubistvo svoje supruge Nikol (Anabel Valis). Nalazi se u najsavremenijem sudu "Mercy" u Los Anđelesu, gde veštačka inteligencija koristi sve dostupne digitalne dokaze - uključujući i one iz "javnog oblaka" na koji su povezani registrovani uređaji - kako bi utvrdila nevinost ili krivicu. Osuđujuća presuda znači trenutnu smrt pomoću zvučnih impulsa iz stolice optuženog.
Kako uvodni deo objašnjava, društvo je odlučilo da se bori protiv rastućeg kriminala prepuštajući pravdu računarima, poznatim po svojoj neuporedivoj efikasnosti i savršenstvu. Kris, međutim, ne veruje u besprekornost sistema te glasno i prkosno tvrdi da nije ubio Nikol. On je klasični "pogrešno optuženi čovek", a Madoks mu u filmu daje 90 minuta - uz odbrojavanje na ekranu za maksimalnu napetost - da dokaže svoju nevinost.
Gomila dokaza i rupe u priči
Scenario Marka van Belea, slepo se držeći formule, u početku mu to otežava, predstavljajući detalje koji sugerišu da je Kris zaista počinio zločin, ali ga se ne seća. Ili možda lukavo laže kako bi spasio svoj život. Koristeći niz snimaka sa kamera, nadzornih sistema, društvenih mreža, vesti i drugih izvora, Madoks iznosi slučaj protiv odlikovanog policajca.
Nikol je pronađena izbodena na smrt u svojoj kuhinji nedugo nakon što ju je Kris posetio rano ujutru, pri čemu je izbila svađa. On je zatim otišao u bar i napio se, što je dovelo do tuče sa policajcima. Na njegovoj odeći pronađena je njena krv, a nema znakova da je iko drugi ulazio u kuću ili izlazio iz nje u vreme ubistva. Krisov problem sa alkoholizmom (i oporavkom) dodatno ga opterećuje, iako se film time ne bavi nimalo vešto.
Postoji barem jedna velika rupa u radnji vezana za te činjenice koja ostaje nerazjašnjena do samog kraja. Zbog te gomile inkriminišućih dokaza, Madoks tvrdi da postoji 97,5 odsto šanse da je Kris ubio svoju suprugu i daje mu sat i po da taj procenat spusti ispod praga krivice od 92 odsto.
Nameštena igra za gledaoce
U praksi to nažalost znači da Kris panično ispituje svoje prijatelje i pažljivo pregleda materijale na ekranu, nadajući se da će uočiti nešto neobično. Film podstiče i gledaoce da čine isto, ali igra koju igra je nameštena, sa iznenadnim preokretima koji se pojavljuju niotkuda, dok Kris marljivo smišlja alternativnu priču koja upire prst u treću stranu.
Rebeka Ferguson, čije lice vidimo samo od vrata naviše, nastupa sa smirenom i staloženom arogancijom programa uverenog u sopstvenu nepogrešivost. Ipak, kako Madoks ne bi bila samo hladna, bezosećajna robo-sudija, film je više puta prikazuje kako pokazuje tračke ljudskosti.
Njena veštačka inteligencija, koja se prebacuje između oštrog procenjivanja Krisovih gotovo nikakvih šansi i ne tako suptilnog pomaganja u njegovim naporima, jednostavno je neubedljiva i uglavnom smešna. To je najjasnije u trenucima kada je neko otkriće toliko impresionira da gotovo podigne obrve, kao da mu tiho poručuje: "Stvarno? Dobro odigrano!"
Promašene uloge i statična radnja
Ferguson je predobra glumica da bi bila svedena na Maksa Hedruma 21. veka (digitalni TV junak iz osamdesetih godina prošlog veka), dok se Prat čini udobno u ulozi nepravedno optuženog, iritantno bezličnog dobričine. Samo je pitanje vremena kada će Kris shvatiti šta se zaista dogodilo, a s obzirom na rok koji ima, njegovo rano istraživanje osuđeno je na neuspeh, pretvarajući prvu polovinu filma u sporo i zamorno popunjavanje vremena.
Predvidivost umesto poente
"Mercy" je u svojoj suštini statičan film koji se, osim Pratovih reakcija u kojima izgleda izmučeno, ljutito i fokusirano, u potpunosti odvija na ekranu sudije Madoks. Sve to prebacivanje između digitalnih prozora, mapa, dokumenata, fotografija i videa jadna je zamena za istinsko fizičko i prostorno kretanje.
U nekoliko navrata, Madoks magično okruži Krisa 360-stepenim holografskim projekcijama, smeštajući ga "unutar radnje", ali efekat je jeftin i jadan. Još gore, uprkos tome što se odvija na ekranima i govori o njima, film nema ništa da kaže o toj dinamici. Njegova jedina briga je pouzdanost mašina, posebno kada su u pitanju život i smrt. To je rasprava koja može ići samo u jednom smeru, a "Mercy" se ni ne pretvara da je drugačije.
Kasni preokret pruža samo još jednu priliku za uzdah i prevrtanje očima na urednu i poređanu prirodu ovog poduhvata. Bez ijedne nerazjašnjene sitnice, ovo je zagonetka čiji se delovi tako besprekorno uklapaju da se čini kao da ju je napisala ista ona tehnologija koju film posmatra s dubokim skepticizmom.
(Index)