Teatar humanosti Fondacije Mozzart spojio je umetnost i humanost, gde svaka kupljena karta znači i humanitarnu pomoć.
Na sceni su nastupali poznati umetnici kao što su Nikola Kojo, Boris Režak, Mirjana Bobić Mojsilović, Matija Bećković i Dr Nele Karajlić.
Postoje scene na kojima se odigra predstava, a postoje i one na kojima se dogodi nešto mnogo veće od umetnosti. Mesta na kojima pesma postaje zagrljaj, stih uteha, a svaki aplauz nova nada za nekoga kome je pomoć najpotrebnija.
Upravo takav postao je teatar humanosti Fondacije Mozzart tokom svoje prve sezone. Na novoj gradskoj sceni spojile su se muzika, književnost, poezija i humanost pod istim reflektorima, dok je svaka kupljena karta nosila mnogo veću vrednost od mesta u publici. U ovom teatru važi jednostavno pravilo – jedna karta, jedna humanitarna SMS poruka.
Zahvaljujući toj ideji, publika nije dolazila samo da sluša vrhunske umetnike poput Nikole Koja, Borisa Režaka, Mirjane Bobić Mojsilović, Tanje Banjanin, Matije Bećkovića, Dr Neleta Karajlića, Marka Miloševića... već i da postane deo priče u kojoj umetnost menja živote.
Svako od njih na scenu je doneo svoj svet satkan od muzike, stihova, uspomena i priča, dok je publika iz večeri u veče potvrđivala da umetnost najjače govori onda kada ima i humanu misiju.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka sezone dogodio se početkom proleća, kada je legendarni Nikola Kojo na sceni Fondacije Mozzart okupio vrhunske muzičare iz benda Girls, Boys & Toys, ali i svoje dugogodišnje prijatelje i glumačke velikane. Muzička predstava „Kako sam prestao da pevam pod tušem” pretvorila je dorćolsku scenu u mesto susreta muzike, prijateljstva i sećanja, a emotivnu priču zaokružila je donacija vrednih medicinskih uređaja Bolnici za dečje plućne bolesti i TBC Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović“. Tako je veče ispunjeno pesmom dobilo i svoju najlepšu završnicu – onu u kojoj umetnost postaje pomoć.
U duhu praznika i topline koju donosi mart, publika je uživala i u koncertu Borisa Režaka. Veče posvećeno damama pretvorilo je prostor Fondacije Mozzart u malu oazu romantike, osmeha i melodija koje bude najlepše uspomene. Njegove pesme ispunile su salu posebnom emocijom, pokazujući da muzika najlepše zvuči onda kada se deli sa drugima. Za praznik zaljubljenih parovi su uživali u stihovima pesnika Marka Miloševića.
Na istoj sceni svoje stihove publici je govorila i Mirjana Bobić Mojsilović uz muzičku pratnju Tanje Banjanin. Jedne kišne večeri, dok su se kapi slivale niz prozore, njena poezija vodila je publiku od Barselonete do Buenos Ajresa, preko grčkih ostrva i najskrivenijih pejzaža ljudskog srca. Svaki stih bio je putovanje kroz ljubav, uspomene, radost i čežnju, a prepuna sala svedočila je koliko poezija i danas pronalazi put do ljudi.
Da poezija može da ispuni prostor bez scenografije i velikih efekata, potvrdio je i akademik Matija Bećković. Bila je dovoljna jednostavna scena, snop svetlosti, mikrofon i fascikla prepuna stihova koji decenijama nadahnjuju generacije. Kada je zamolio da se upale svetla kako bi mogao da vidi publiku, između pesnika i gledalaca nestala je svaka granica, a veče se pretvorilo u iskren razgovor o jeziku, tradiciji i čoveku.
Muzičku sezonu na poseban način obeležio je i Dr Nele Karajlić, koji je u prostoru Fondacije Mozzart predstavio svoj prvi samostalni studijski album „Pijani brod“. Veče ispunjeno muzikom, humorom i pričama pokazalo je da pravi život jednog albuma počinje tek kada se susretne sa publikom. Karajlić je još jednom potvrdio da, i posle više od četiri decenije na sceni, uspeva da okupi ljude oko novih pesama, ali i oko emocije koja nadilazi samu muziku.
Prva sezona Teatra humanosti pokazala je da umetnost može biti mnogo više od izvođenja na sceni. Ona može da okuplja, inspiriše, podseća na prave vrednosti i pruža ruku onima kojima je najpotrebnija. Upravo zato su književne večeri, koncerti i poetski susreti postali neizostavan deo identiteta ovog jedinstvenog prostora – mesta na kojem su se svaka izgovorena reč, svaki odsvirani akord i svaki aplauz pretvarali u dobro delo.
