Film "Legati Matice srpske: Matičin grb" Dragana Stojmenovića premijerno je prikazan u Novom Sadu povodom 200 godina Matice srpske
Reakcije publike i stručnjaka potvrđuju da je film postao važan kulturni događaj i podsetnik da je kultura temelj nacionalnog identiteta.
Dokumentarno-igrani spektakl "Legati Matice srpske: Matičin grb", autora i reditelja dr Dragana Stojmenovića, doživeo je svoju svečanu premijeru u Areni Cineplex u Novom Sadu, ostavljajući prisutne u stanju kolektivne katarze. Kada je u sali utihnuo iskreni aplauz, postalo je jasno da publika svedoči filmskom spomeniku nacionalne prosvećenosti i nauke.
U godini u kojoj Matica srpska, naša najstarija i najuglednija književna, naučna i kulturna institucija obeležava grandiozan, čini se, nestvarni jubilej - 200 godina postojanja - ovaj filmski projekat prema rečima autora stigao je ne samo kao dragoceni poklon, već i kao umetnički usklik koji podseća na to ko smo, šta posedujemo i šta tako lako zaboravljamo.
Žanr koji nam hronično nedostaje: Monografski film kao kulturni štit
- U eri opšte digitalne površnosti, hiperprodukcije instant-sadržaja i blokbastera koji traju jedno popodne, domaća kinematografija pati od hroničnog, gotovo fatalnog nedostatka monografskih filmskih ostvarenja. Naša istorijska i kulturna svest često je prepuštena zaboravu ili suvim arhivskim fusnotama - poručuje Stojmenović u izjavi za "Blic".
Prema njegovim rečima, zato ovako, ne samo zamišljena nego i ostvarena filmska produkcija "Matičinog grba", ima težinu nacionalnog podviga.
- Prema reakcijama publike, čini se da je film dokazao da priča o zaveštanjima, letopisima i ljudima koji su svoju imovinu i znanje ostavili narodu, može biti uzbudljivija i emotivnija od bilo kog holivudskog trilera - objašnjava naš sagovornik.
Stojmenović nam je surovo, a opet prefinjeno pokazao kolika je praznina vladala na ovom polju, i postavio visoke standarde kako se nacionalna baština prenosi u 21. vek - ne kao monotono muzejsko slovo na papiru, već kao živa, pulsirajuća energija koja oblikuje sadašnjost.
Rediteljski rukopis: Estetika snoviđenja i magijskog realizma
Dr Dragan Stojmenović, redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, još jednom je potvrdio status vizionara našeg vizuelnog prostora. Njegov rediteljski koncept odbacuje klasičnu, suvoparnu dokumentarnu formu i hrabro uranja u prostor umetničkog eksperimenta.
Spajanjem faktografije, igranih sekvenci i animacije, za koju je maestralnu lutku izradila Milica Grbić Komazec, Stojmenović je stvorio estetiku magijskog realizma. On je uspeo da materijalizuje duh prošlosti, a da ga ne banalizuje.
- Cilj mi je bio da je svaki kadar komponovan esej o prolaznosti i večnosti, gde se granice između prošlog i sadašnjeg vremena brišu u korist više, umetničke istine - otkriva naš sagovornik.
Kao autor doktorske teze o teorijama pokreta na filmu, Stojmenović kadar ne posmatra statično jer je za njega, kako priznaje, "pokret tela, kamere i samih objekata primarni nosilac filmskog značenja" i dodaje da, inspirisan filmskom avangardom, "u svoj vizuelni izraz unosi tehnike deautomatizacije audio-vizuelnog materijala".
Glumačka bravura: Kada institucija dobije dušu i glas
Ono što je publiku na premijeri u bioskopu Arena Cineplex odmah pridobilo je i glumačka podela koja je apstraktnim istorijskim pojmovima udahnula "meso, krv i emociju".
Slobodan Ninković, u ulozi velikog zadužbinara dr Save Tekelije, doneo je na platno dostojanstvenost, ali i ljudsku melanholiju čoveka koji ironično vidi dalje od svog vremena. Nasuprot njemu, glumačka diva Mirjana Gardinovački, kao personifikacija same Matice srpske, kreirala je ulogu koja će se pamtiti kao vrhunsko sinematično svedočanstvo očuvanja zajedničkog nasleđa.
Kada ona u filmu izgovori rečenicu: "I dok se smenjuju vekovi, dok deca uče prva slova i dok neko negde piše novu pesmu, ja ću biti tu – da podsetim da kultura nije luksuz, nego kičma!", salom je prostrujao duboki emotivni naboj.
- Oduševljena sam divnom saradnjom sa rediteljem Stojmenovićem i atmosferom koju je kreirao. Bilo mi je zadovoljstvo da sam učešćem u filmu doprinela ideji koja slavi istorijski jubilej 200 godina Matice srpske - ističe glumačka vedeta Mirjana Gardinovački.
Izbalansiranu dramaturšku protivtežu pružili su Ljiljana Lišković kao zanosna operska diva i šarmantni Saša Latinović u vaspitnoj i simboličnoj ulozi pčele, simbola reči, radinosti i marljivosti na kojem počiva sama ideja Matice.
Spoj istorijske istine i umetničke priče
Dokumentaristička linija u ovom filmu ima funkcionalnu ulogu jer spaja istorijsku istinu sa umetničkom pričom. Stručni sagovornici svojim znanjem daju filmu težinu i dokazuju da je priča o legatima, koliko stvarna, toliko i važna. Živa reč prof. dr Dragana Stanića, predsednika Matice srpske, poput: "Kako u pčelinjoj zajednici, tako to treba da funkcioniše i u dobrom društvu", filmu daje, ne samo najviši nivo tačnosti nego i dubokih istorijskih promišljanja o nacionalnom identitetu.
Dr Tijana Palkovljević Bugarski, kao upravnica Galerije Matice srpske, donosi stručno znanje o umetnosti i specifičnom organizacionom modelu, dok dr um. Danilo Vuksanović otkriva vizuelnu stranu legata, pomažući da gledaoci razumeju lepotu i simboliku oblika koje vidimo na platnu.
- Ostvarenje Dragana Stojmenovića, imenovano "Matičin grb" ubedljivo pokazuje kako se na savremen način može pristupiti tradiciji i rekreirati kulturno nasleđe. Kombinacijom muzičkih formi, digitalne tehnologije i dinamičnom režijom, autor nas uvodi duboko u svet simbola Matice srpske ali i univerzalnih pojmova koji su nam potrebni za razumevanje sveta u kojem živimo - objašnjava Vuksanović.
Ističe da je, naizgled, pred gledaocima kolažna postavka vizuelno verbalnih bravura, osmišljenih analogija, naročito kada su u pitanju sagovornici u autodijalogu, intenzivnih kadrova, žive reči i mnogostrukih asocijacija. Kao u ogledalu smešteni su obrazi narativa iz matičine istorije koji se nanovo tumače proširujući značenja košnice, života pčela, sabornosti, zajedničkog rada i patriotizma u okviru sistema najstarije institucije kulture u Srba.
- Značaj ovog multižanrovskog i medijski osvećenog filma višeznačan je i govori o potrebi Stojmenovića da zadatoj temi da novo lice umnoženo kao u kaleidoskopskoj slici. Izgovorene činjenice u kontekstu velikog jubileja Dva veka Matice srpske, u ovoj artističkoj bravuri izmeštaju se izvan uobičajenih jubilarnih obeležavanja. Stojmenović revitalizuje nacionalnu baštinu i pomera granice umetničkog izraza potvrđujući svoju tvrdnju kako se ozbiljne priče mogu jedino ispričati kroz velike teme. Naravno, ako im se priđe nadahnutim i čistim srcem. Tako je činio i čini i dalje, stvaralac golemog zamaha i visokih rezultata, reditelj, onaj koji vešto oblikuje tekstom, filmom i rečju, svet oko nas - Dragan Stojmenović - zaključuje Vuksanović.
U filmu je sagovornik i prim. dr med. Vladimir Sakač, kao darodavac, kolekcionar i istoričar, koji spaja prošlost sa sadašnjošću iznoseći malo poznate anegdote iz bogate istorije Matice. Ovi stručnjaci pretvaraju umetnički film u živi istorijski dokument.
Mizanscen, svetlo i vizuelni identitet: Slikarstvo u pokretu
Vizuelna raskoš ovog dugometražnog ostvarenja leži u mizanscenu i radu direktora fotografije prof. emeritusa Jovana Milinova i njegovoj prefinjenoj kolornoj postprodukciji. Sa jedne strane Stojmenović je glumac i profesor Glumačkih veština, a sa druge strane, u pozorištu je izuzetno tražen kao reditelj scenskog pokreta i scenskih borbi, što objašnjava naglašenu vizuelnu dinamiku i ekspresivnost tela u njegovim filmskim režijama.
Stojmenović nam objašnjava da ovaj film o legatima Matice Srpske predstavlja njegovo nastojanjе da spoji "visoku naučnu teoriju o očuvanju baštine sa živom, vizuelno atraktivnom filmskom formom namenjenom novim generacijama".
Gledaočev utisak je da je svako kretanje unutar kadra, bilo u autentičnim prostorima Matice srpske i Galerije Matice Srpske, bilo u pajtonovsko igranim rekonstrukcijama, osmišljeno tako da kamera ne rekonstruiše samo istoriju, nego je interpretira.
Muzička arhitektura: Zvučni kod srpskog trajanja
Stojmenović ne krije da je izuzetno zadovoljan posebnim senzibilitetom koji je filmu podarila muzika, koja predstavlja svesni dijalog tradicije i savremenosti.
- Veoma mi je drago da sam ostvario uspešnu saradnju sa autorskim projektom „Serboplov” pod vođstvom renomiranog Bogdana Rankovića, u sinergiji sa originalnom muzikom komponovanom od strane tamburaškog barda Danila Ninkovića. Melodije u filmu pulsiraju ritmom istorijskog hoda, kako Vojvodine, tako i opšteg srpskog kulturnog prostora. Muzika ovde opominje, slavi i tuguje; ona koristi arhaične i klasične motive transformisane kroz moderne aranžmane, stvarajući zvučni zid koji publiku uvlači u emotivni vrtlog od prvog do poslednjeg minuta - naglašava Stojmenović.
Vekovi koji obavezuju: Kultura kao naša jedina kičma
U kontekstu velikog jubileja, 200 godina od osnivanja u Pešti 1826. godine, "Legati Matice srpske: Matičin grb" nije samo uspešan film. On je prema rečima stručnjaka prerastao u prvorazredni kulturni događaj a reakcija publike na njegovoj premijeri u Areni dokazala je da naša javnost itekako žudi za dubljim, smislenijim sadržajima i da je svesna vrednosti trajnog zaloga koji su nam preci ostavili.
Ovaj film ne pripada muzejskim vitrinama; on je živa, vibrirajuća poruka koja opominje da je kultura jedina istinska kičma našeg nacionalnog opstanka, kako i Matica u filmu poručuje: "Jer narod bez knjige liči na vetar bez imena. A ja sam - ime!"
Iako se bavi "teškim" i tradicionalnim temama, poput nacionalne kulturne baštine, Stojmenović je u svoja dela utkao stil koji unosi ritam i estetiku blisku modernim medijima. Stojmenović nam otkriva da je cilj ovakvog pristupa da se kulturno nasleđe "demitologizuje i približi mlađim generacijama kroz dinamiku i vizuelnu atraktivnost". Ovaj njegov nesvakidašnji i sada već vrlo prepoznatljiv autorski rukopis prožima se kroz njegovu bogatu filmografiju i dela kao što su filmovi "Teslin kabare", "Fenomen tvrđava", "Tritonov vrt", "Matičin pečat", pa sve do najnovijih "Grigorije i Ignjatije" i "Legati Matice srpske: Matičin grb".
